Ne neću da se predam! Znam da od njih ne mogu i neću da budem bolji, ali kako!!? Kako da vam objasnim nešto što je bilo teško preživeti. Pokušaću, mada sam se uplašio da uz ove drhtaje teško da ću moći. Hajde, nije prvi put !!

Ah,  ta košarka, pokidala nam je nerve !

Vraćamo se kao grogirani bokser sa utakmica, osećamo da se sve  trese  u nama. Ali, pomisao da smo se ponovo na kraju radovali, valjda će nas, posle nečeg “konkretnog” ili polovine bromozepama, vratiti u život.

Pobedili smo ! Ponovo. Marko mi je u razgovoru dao naslov. I zaista: RASTEMO U VELIKI TIM!

Kao da smo predosetili ovih  dana da će biti teško. A kada nije bilo protiv jednog od timova iz gradova gde je kao novorodjenče prva zaplakala i kraljevačka košarka. A rodila se medju prvima u Srbiji. Kraljevo, Čačak, Pirot… To uvek s ponosom pominjem.

Počelo je nekako zategnuto. Više nego obazrivo. Kasnije sam čuo od Marka da je i ove nedelje bilo momaka koji nisu redovno trenirali. Uz to, kako reče moj unuk, teško je izdržati seriju. Tri pobede, a sad treba kući napraviti i četvrtu.

U prvom poluvremenu  se niko nije proslavio. Nekako su ruke bile ukočene. Za tim u kojem ima po trojice, četvorice “trojkaša” rezultat 30:34 sve govori. I  markovim momcima ne odgovora rezultat “na malo”!  Znam za utakmice kada je Dule sam toliko davao!

Gledao sam momke kako su nekako nervozno otišli da odmore. Marko je delovao smireno. A to nam je bilo potrebno.

I onda se razbuktala vatra. I onda je krenula nabujala Nišava i vetar sa staroplaninskih visova. Zamislite  u startu ! “Ludnica”! Kapetan Skansi dve trojke, onako kako on zna sa parketa, mali odskok i “trasss”! “Bez koske”! Džoni nastavlja. “Tras, bez koske”! Ljudi  9:0. Ma nije, Dule “trasss” 12:0. Furiiijaa!  Da li je mogućee!?

25. minut 49:37!  Mi 19, a Kraljevčani samo jedna trojka ! Uz to Matke zakucava, Borko skače pod oblake, Sanek skida lopte pod košem.                    

Nije u svim sportovima tako! Kad pobegneš , teško se stiže. Ova košarka, ko je izmislio! Neka mu je ! Zaista smo bili spremni da zapevamo, da trube  zagrme da je gotovo.  Kraljevčani su smanjili. Treća se završava, vodimo 57:45.

I onda ta poslednja. Da li su “junaci” bili umorni, ili se javio taj Miroslav Radić i probudio nas iz predivnog sna. Gde si bio ove tri četvrtine? Trojka, trojka, trojka. I ona četvorka Nikola Kostić sa onim belim  soknama za sletske vežbe ! I on trojke. “Ubiše nas”!

 Uvukla se nervoza. Momci su bre od krvi i mesa ! Ali, neće valjda.

Za samo tri minuta kao baloni od sapunice što smo pravili kao klinci, sve nestade. Kraljevčani imaju 10:3. Gde se dede ona lepa razlika? Ide još gore.  Šta se dešava? Gasite svetla, idemo kući! Na semaforu  37. minut, zamislite nerešeno 67:67.

Marko uzima tajm aut. Silazim dole. Da im čujem drhtaje, vidim uznemirena lica, znoj koji se sručio niz umorne ruke… I onda ponovo adrenalin. Pritisak raste u svima nama. Izašli smo iz bonusa odavno. Oprezno se mora u odbrani. Onaj mali kovrcžave crne kose ne promašuje penale. Ulazimo u poslednji minut.  Niko u Hali ne sme ni da pomisli. Duletovi klinci, pionirčići udaraju u reklamne table, sa one strane takodje.

I onda devet sekundi pre kraja 71:71. Marko priziva Boga, ne, traži tajm aut. Došao sam da snimim.  Nije uspelo. Ovo me podsetilo na onaj tajm aut pokojnog Zvonka Minčića. Anegdota je sumnjam da je tako bilo. Ostalo je nekoliko sekundi. Igrači uznemireni i onda Zvonko zastane i pita, alo, gde su lopte, fale vam dve lopte.

Marko crta, svi zajapureni, a ON mi gura ruku dok snimam i kao “kapetan bele ladje” naredjuje skloni se, kazniće nas zbog tebe. Ma misli bre na sekunde, na to što Marko govori. Izgubićemo utakmicu. Jbl… te glupe kazne. Sport je ovo!

I kreenuše tih DEVET SEKUNDI  dugih kao svemir! Ostale su još samo tri, neka stotinka više. I zlatna ruka DULETA FILIPOVIĆA, uspeva da joj nadje put kroz gvozdeni obruč. UŠLA JE.

Vodimo, 73:72.

I onda kraljevački poslednji pokušaj!  On je i ovoga puta bio Piroćanac, naš svevišnji. Promašili su i onda- kraj. I onda – radost.

Usledio je trenutak istine, gledamo se i ne verujemo. Bili smo toliko blizu velike pobede, a na kraju sve dalje. Ipak, ovi momci su “čudo” naše veliko divno čudo u koje verujemo. Skansi, Sanel, Dule, Džoni, Matke, Borko, Pera, Dika, Ljuben,Vlada… 

Oni imaju nešto što ranije niko nije imao! To će morati da se izučava. Ma imaju sve što je potrebno da budu pobednici! Ljubav, snagu, volju, energiju, zlatne ruke, snažan skok, pripadnost, imaju Marka, svlačionicu i imaju nas, nas tamo na tribinama.