Zoran Filipović - foto: lična arhiva/FK Crvena zvezda

Zoran Filipović nije postao Zvezdina zvezda, ali je u dresu Beograđana ostvario rezultate koje do danas niko nije ni srušio, ni ugrozio. Protivničke mreže tresao je sa lakoćom, uprkos činjenici da je doživeo dve neugodne povrede.

Mnogi su putevi vodili do cilja, a staze kojima je on prolazio obasjavale su i radost donosile: i njemu, i Crvenoj zvezdi, verovatno i njenim pristalicama. Pripada generaciji onih sportista koji su nastupali kada su stadioni bili krcati, kada se igrao dobar fudbal, a u čaroliji te lepe igre on je rušio rekorde, osetio slavu, svrstao se u fudbalske ikone koje za sva vremena imaju da sjaje iz fudbalske istorije.

Zoran Filipović bivši je centarfor Crvene zvezde, Briža, Benfike, Boaviste i reprezentacije Jugoslavije.

Njegovo mesto rođenja je Titograd, kako se 6.februara 1953.godine zvala Podgorica. Talenat je otkriven u Budućnosti, ali on je kao dečarac prešao u svoju Crvenu zvezdu i tu proveo 11 godina, odigrao 477 utakmica, postigao 317 golova. U crveno – belom dresu spoznao je šta znači biti šampion 1973., pa 1977.i 1980. Osvajao je Kup Jugoslavije 1971., kup Superligaša te zemlje 1972., kao i Kup prvoligaša 1973. Zvezda je tih sedamdesetih stizala do polufinala Kupa evropskih šampiona i Kupa pobednika kupova i do finala Kupa Evropske fudbalske federacije. Zvezda je bila i ostala velika u očima Zorana Filipovića.

„Crvena zvezda je moja druga kuća. Tu sam se vaspitao, tu sam se formirao kao ličnost, tu sam se afirmisao kao igrač. Zvezda je bila i danas je institucija. Veliki klub u svakom pogledu. Najlepše i najsvetlije dane moje igračke karijere proveo sam u velikom klubu kao što je draga Crvena zvezda“, kaže Zoran Filipović.

Sa 28 postignutih golova u evropskim kupovima drugi je na večnoj listi kluba iza Bore Kostića, a sa 93 pogotka u šampionatima je među pet strelaca u istoriji Zvezde. Takođe, sa 39 golova u 51. utakmici u evropskim kupovima najbolji je strelac od svih igrača iz nekadašnje Jugoslavije (12 golova u Kupu šampiona, devet pogodaka u Kupu pobednika kupova i 18 golova u Kupu UEFA. Dakle, čovek rekorda!

„Da budem iskren, tu statistiku i ne poznajem. Nisam bio ta ličnost i takav tip da se bavim tim brojkama, ali milo mi je kada to čujem. Važno mi je bilo da igram dobro, da postižem golove, da moj klub pobeđuje. Sada kada to čujem, milo mi je da sam postigao određene rekorde u karijeri. To mi prija“, ističe Filipović.

Odigrao je nekoliko večitih derbija, a onaj 59-eti, od 7.novembra 1976.godine, posmatralo je okruglo sto hiljada ljudi. Njegov gol iz 53.minuta odlučio je pobednika u tom okršaju. Predivno su tada izgledale te svetkovine srpskog fudbala, u odnosu na ono što danas zovemo večitim derbijima.

„Neka druga slika. Davno prohujalo vreme. Drugačije je bilo društvo. Fudbal i derbi bio je praznik, nije bilo ljutnje i agresije među navijačima. Nedelju dana pre i posle utakmice pričalo se o tome. Da li je izgubila Zvezda ili je poražen Partizan, čini mi se, nije bilo toliko bitno. Važno je da su prijatelji ostajali prijatelji, komentarisalo se na pravi sportski način. Postojala je sportska kultura. Mi pobedimo kao gosti i idemo kroz parkić prema našem stadionu, a navijači Partizana nisu nas vređali nego pozdravljali i čestitali na uspehu. Jedan mir, fudbalsko blagostanje gde su vaspitanje i sportska kultura vladali. Danas je drugačije, a tada je bilo uživanje. Čitave porodice dolazile su sa decom da gledaju Zvezdu, Partizan, Hajduk, Dinamo, ostale klubove. Sve je bilo za pohvalu“, priseća se Filipović.

I voleo se svoj tim, a poštovali igrači rivala, međusobno se družili, sve to prerastalo je u istinska prijateljstva, pa i kumstva.

„Bilo je šale, drugarskih prebacivanja. Fudbaleri se međusobno poštovali, družili. Vladala je sjajna atmosfera i među trenerima, igračima, ali i navijačima. Ostaje da se nadamo da ćemo sve to ponovo imati, mada ko zna“, nastavlja on.

Karijeru je nastavio u Brižu, 21 meč u jednoj sezoni i solidnih osam pogodaka. To je bio nagoveštaj super dobrih rezultata u godinama koje su sledile.

„Imao sam 27 i po godina kada sam otišao iz Crvene zvezde, tada su važila takva pravila. Otišao sam u Belgiju, u šampionski klub Briž. Tada su me često mučile povrede, a jedna pauza trajala je duže od mesec dana. Posle se pojavila Benfika. Ukazala mi se prilika da odem u veliki klub, pa nakon godinu dana provedenih u Brižu otišao sam u Lisabon“, pojašnjava Filipović.

Za tri sezone provedene u dresu Benfike, u 84 nastupa čak 42 puta tresao je  protivničku mrežu. Radovao se dvema titulama i jednom kupu Portugalije. Čak je  postigao osam golova u 12 evropskih mečeva Benfike, dogurao je do finala Kupa UEF-a, a tamo je Anderleht bio za nijansu bolji.

„Da, Benfika je posle mnogo godina ušla u finale jednog evropskog takmičenja. Bio je to ogroman doživljaj. Imali smo nesreću u te dve utakmice da izuzetna generacija ne osvoji trofej. Benfika je uvek ličila na Crvenu zvezdu po brojnosti navijača, po broju trofeja. Ipak, svoje najlepše dane karijere i godine života sam posle Srbije proveo u Portugaliji“, priznaje Zoran Filipović.

Okončao je karijeru u Boavisti sa 33 godine. Možda je mogao još da igra , ali i ovako je postigao mnogo. Karijera za svako poštovanje.

„Hvala vam na tome. Tada se čovek sa 27 godina smatrao jako zrelim sportistom. Ni medicina nije pratila na vrhunskom nivou sportske mogućnosti i moderan fudbal. Došlo je do određenih povreda, pa sam odlučio da ostanem kao trener u Boavisti i tako sam počeo svoju trenersku karijeru“, kaže.

Ubeležio je i 13 nastupa za reprezentaciju Jugoslavije , gol na debiju protiv Istočne Nemačke. Jeste tada bilo mnogo sjajnih fudbalera, ali verovalo se da Zoran Filipović zaslužuje bar 50 nastupa u dresu tadašnje zemlje.

„To je moj veliki žal. U svojoj igračkoj karijeri imao sam mnogo povreda, a sa 18 godina ušao sam u prvi tim reprezentacije. Kasnije razne operacije i oporavci iziskivali su odvojenost od terena. I sve to kada sam trebao u reprezentaciji da ostvarim kontinuitet. Takva je bila sudbina, pratili su me pehovi, ali mogu biti zadovoljan ostvarenim“, skromno će Filipović.

Kao trener radio je u Portugaliji, Italiji, Rumuniju Grčkoj..., sa Zvezdom je osvojio Kup SR Jugoslavije, bi je u stručnom štabu Jugoslavije, pa selektor Crne Gore i tako dalje. Prava ličnost da u tri rečenice opiše učinak Srbije u Kataru, a mnogi su verovali da može otići bar korak dalje.

„Vladala je optimistična atmosfera. Mnogo se očekivalo. Zašto je tako? Zato što smo u kvalifikacija bili moćni, načinili smo podvig u Lisabonu. Zbog raznih okolnosti smo ispustili pobedu protiv Kameruna, a onda je ona uticala i na meč sa odličnom ekipom Švajcarske. Međutim, to je fudbal. Splet nesrećnih okolnosti uticao je da ne prođemo grupu, a svima je jasno da smo to zaslužili i da smo to trebali ostvariti. Čekaćemo narednu priliku“, zaključio je Zoran Filipović.

Srećan je čovek ako radi ono što voli. Zoran Filipović je voleo, bogovski igrao i u potpunosti uspeo. Svojstveno za talentovane i uporne ljude. Mnogo je asova prošlo kroz Zvezdu i još jedan broj najvećih evropskih klubova, a Zoran Filipović nekako se izdvaja.

I traje...