Da kažu da pišem tekstove neobične sadržine. Odgovoram da ću ih i dalje pisati. Iza mene stoje jedan poveći život u ovom poslu, ali i život kraj pre svega fudbalskih terena. I da vam kažem da sam siguran, užasno siguran u istinu koju pišem.

Ta istina danas, slomila se o glavu "napaljenim" Popovčanima, koji su danas došli u veliki grad, u fudbalski grad i od prvog trenutka zaposeli stadion u fazonu - evo mi došli da vas lupimo po ušima. Ništa sporno. Vole ljudi da vole i seli u kola i došli. Bilo ih je na jednog Piroćanca njih sedam, osam! I dobro!

 Izađoše fudbaleri na teren, i poče utrakmica. Dade mladi sudija Nikola Ničić znak za početak. Ovde na tribinama Popovčani. Na nekim glavnim mestima zaseli neki s tamnim naočarima, dame pored njih. Eto, mi došli! Piroćanci se skrušili, seo predsednik Braca, kraj njega još neki. Krenula utakmica. Čuju se samo gosti.

Profesora Vladicu Tošića, fudbalskog čoveka, pitam u jednom trenutku - Profo, gde smo mi došli, gde se igra utakmica?

Nekoliko Piroćanaca spustili glave, dobri neki ljudi. Ćute! Došli da zapale sveću gigantu zvanom Radnički. Ćute, a gosti se gospodare. Tu na terenu gde su padali Zvezda, Rad, OFK Beogrd, Vardar, Sutjeska, Borac Čačak… Uuu, neće vajda!

S Markom sam sinoć gledao šampionsku košarku. Pirot! Uh, kako smo navijali. Pitam ga na poluvremenu, ko će sutra da igra?! Ko može, reče on i zadrža pogled! Ko umesto Petrova koji je pobegao! Igraće mali Džiki, 17 godina, reče Marko! Nismo više o tome razgovarali.

Kada sam video tim bilo mi je sve jasno. Nema Petrova, ko zna koja glupost njegova, nema Totija, koji će ili da se leči ili da se zamisli kako će… Rekao sam mu pri kraju meča. Vratio se Ristov, tu je ono što može. Na klupi deca. Kada sam danas uzeo protokol bilo mi je sve jasno. Još klupa!

Ali dobro bre, ne budimo na kraj srca. Marko je dobar trener, da li je ovo trenutak da File, Boki, Denis iskoče, da pokažu Srbiji da nije sve u Pirotu propalo.

U jednom trenutku neko iz Popovca izdrao se na, sasvim slučajno, oca malog Nece Mančića. Čovek uznemiren. Oko njega Piroćanci ćute!
Morao sam da branim svoj grad, naše ljude! Ko ste, bre, vi? Da li znate gde ste došli? Pred vama je veliki Klub, došli ste u fudbalski grad. Da li imate bar malo poštovanja?

I to se završilo. Počelo je! Zaledili su se kada je Neca Lav Mančić izašao sam, nije pogodio. Zatim Ristov odličan prodor po desnoj strani, nije se uspelo. Mitar Radivojević, videlo se njegovo popodne, preti permanentno. Popovčani izvode četiri kornera, ali ništa posebno. To je sve što su mogli za 90 minuta!!!

Neca Mančič utrčava sa desne strane. Ofsajd. Da li ih je bilo previše. I konačno! Stadon je - zanemeo!  Nekoliko Piroćanaca, ustaju i aplaudiraju. U 43. minutu centaršut, Mitar Radivojević skače, udara loptu glavom toliko silno da dva Stevanovića na golu, ne bi mogli ništa!

Posle pričam na poluvremenu o tome ko je ko, i ko je sve na ovom pirotskom terenu gubio i padao, i zašto bi ti ljudi koji su došli morali, ipak, da s više poštovanja gledaju meč, da im ovo nije Popovac i da bez obzira što su Radničkom “polomljene obe noge” imaju moralnu obavezu da poštuju. Nisu razumeli!

Da razumeju ko je ko, naterao ih je Neca Lav.  Tako ga zovu! Ono što je u prvom poluvrmenu promašio kada je bio “jedan na jedan” ovog puta nije. U 58. minut gol Nece Lava Mančića za 2:0.
I tada muk. Svrake u krošnjama lipa na Keju su se čule. Tišina. Jedan po jedan “dragi gosti” iz Popovca kraj Niša, hvatali su put pod noge. I  tada, dok su svi ćutali, mali naš dečko zovu ga Hans, postavlja loptu na 25 metara od gola.

Evo pogledajte. Nekako sam priželjkivao još jedan vaspitni šamar. Pedagoški! Sve sam snimio! U 84. minutu gol Filipa Hansa Stojanova za ubedljivo vođstvo domaćih od 3:0, što je ujedno i bio konačan rezultat susreta kraj Nišave.