Foto: guide-irlande.com

Izdaja je, a to je u istoriji bezbroj puta zabeleženo, jedan od razočaravajućih pojava u životu svakog čoveka, društva i ljudskog roda u celini. Može se izdati država, saborci, ortaci iz grupne pljačke (čekovi na šalterima banaka, ali je to druga vrsta "izdaje"), ali kad izdaš onog ko ti je rod rođeni, pa umesto da budeš brat postaneš Brut, dođeš do saznanja kako je teško bilo biti Srbin ( i Crnogorac, Jugosloven), a, iz naše perspektive gledajući, ponižavajuće pripadati irskom narodu 1999. godine.

Mada vam niko neće pričati o tome, nego o poreklu i  bratskim vezama Srba i Kelta iz daleke prošlosti, učiće vas o zajedničkim genima, zvaće vas na koncert Ace Seltika i podsticati da navijate  za "zeleno-bele" iz Glazgova, jer ćete time, po njihovom mišljenju, demonstrirati zajedničku mržnju većeg dela  Iraca i Srba prema Englezima i britansko-severnoirskoj Kruni, mada je Seltik (formalno) škotski klub.

Od istoričara Aleksandra Rakovića saznaćete koji Srbi su se i kako borili za irsku nezavisnost od pomenutih Britanaca (ne sumnjam da i profesor Vanja

Uzelac zna nešto o tome), a od mene ćete čuti da je Kevin Šidi na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990. umesto deteline bombom pokosio gol-liniju Pitera Šiltona i oteo Gordom Albionu pobedu, Pat Boner upisao svoje ime u istoriju Republike Irske odbranom odlučujeg penala Rumunu Timofteu na istom Mondijalu (zbog kog je umalo izbila tuča), trasirajući put svojoj reprezentaciji u četvrtfinale. Ili kako je Džon Oldridž, ako ćemo već o bratskim vezama, bleda kopija  Marka Kraljevića, hteo da tuče četvrtog sudiju jer mu ovaj nije dozvolio da uđe u igru na vreme u meču protiv Meksika 1994. u SAD (1:2), pa je uprkos golu koji je postigao, morao svom Šarcu pola dati i Irci se nisu napili od radosti, a onda su, da preskočim malo kao da prelazim do neke snaše s druge strane plota, 3-4 godine kasnije počele kvalifikacije za Evropsko prvenstvo u Belgiji i Holandiji 2000.

Baš u to vreme, u godini pre NATO agresije na Jugoslaviju, na međi tadašnjih Jugoslovena i Iraca počelo je zatezanje bodljikave žice. Vuk Rašović u dresu Partizana odlučujućim golovima iz penala u Kupu pobednika kupova protiv Njukasl Junajteda i naša reprezentacija predvođena Mijatovićem, zamerili su se golmanu Šeju Givenu pre svih, primoravajući ga da lopte šalje na centar. Na njegovu nesreću, uglavnom je slao vadeći ih iz sopstvene mreže.

Napada na SR Jugoslaviju realizovan je, fudbalskim rečnikom rečeno, sa tri špica: NATO iz vazduha i s mora, OVK pešadijom, vojska Albanije artiljerijom. Zatim je nastupio atak (ne)fudbalskih snaga. Pošto je UEFA ostala u "sportskoj kasarni", dala je dozvolu "plavima" za nastavak takmičenja.

Tad se pokazalo da Irci Srbima ne da nisu braća, već ni dalji rođaci sa kojima vode imovinski spor. Prvo Vlada Republike Irske "preti’" da nijedan ministar neće prisustvovati utakmici u Dablinu, a to je"ožučilo" fudbalski svet isto koliko i Šarapovu što se neće udati za mene, a Fudbalska asocijacija Irske je zahtevala da se ponovi prva utakmica odigrana u Beogradu prethodne godine (!), valjda očekujući da će ponovljeni meč biti igran u bašti njihovog selektora.

Drugi susret je ipak upriličen na stadionu, domaći su pobedili s Kelijem na gol-liniji, ali je Jugoslavija izborila plasman na Evro, Irska nije. Tako je to kad si alav - preterano uživaš u čokoladi, a onda te zaboli stomak.

Autor teksta je naš saradnik Dragan Stojić, istraživač fudbalsko-političke istorije, čuvar sećanja na fudbal 1990-ih, simpatizer Seltika iz tog vremena.