Da budem iskren, jesmo očekivali pobedu. Ako je Pirot dobio meč u Beogradu, zašto "vukovi" ne bi bili saterani u "tor" i u našoj hali?

Poruke sa poslednjeg treninga jesu bile optimistične, ali i umerene, jer ovi momci poštuju svakog rivala, svesni dovoljno svojih vrednosti, ali baš i skromni zbog toga.

Zoranov tim, to on neće posebno izreći, skoro sam ga u razgovoru naveo na to, eto, došao je u priliku da igra "lakše" utakmice i da mečeve dobija ubedljivom razlikom. Lepo popunjena Hala, skoro 500 ljudi (ima nešto više od 800 stolica) aplauzom je, kao i uvek, pozdravilo naš tim.

Potom je usledila himna tokom koje sam želeo da vam pokažem poneki detalj koji je u funkciji meča. Sudije, zapisnički sto, gledaoce, posebno poveću grupu juniora i kadeta. Naravno i naš tim. Dok je trajalo zagrevanje ovekovečio sam i sudijsku trojku, za koju mogu da kažem da nije imala ama baš nijednu grešku!

Počelo se rafalno. Roko, Džoni, Stepa trojke, Gaša "kuca" za početak, ali i za zagrevanje. Na 6.55 do kraja prve četvrtine 13:5. Džoni dodaje još jednu trojku. Četiri "komada" za nepunih pet minuta. Sve se nastavilo u ritmu. Igralo se poznato "pirotsko oro"! U drugom kvartalu posle 20:13, Džoni koš - ulaz, Stepa i ponovo Džoni za 22:13. Potom se zastalo i žuto-crni smanjuju na 27:21.

Bilo je lepo. Dule se javio trojkom, Miloš pod košem, ne mogu mu ništa, Dime na kontru.

Na 5.45 prolomio se aplauz. U igru ulazi mali Andrija Kostić. Učenik prvog razreda. I gle lepote! Andrija iz ugla nacilja obruč i pogodi trojku. 47:27! Do kraja evo i Lazara Đokovića, zakucava za merak, Gašić za njim. 

Zoran Milovanović na sve misli! Ulazi i drugi "klinac", Marko Manić. Aplauz! Njegovi drugari na tiribinama ustaju. Delirijum. Nije imao vremena u prvom delu za neki poen. Sudije su svirale kraj.

U svlačionici problem! Pavle Stepanović je imao stomačne probleme, ostao zgrčen, čekajući kraj utakmice. Roditelji su tu. U Nišu će rešavati problem!

Nastavak se igrao na stalnoj razlici izmedju 15 i 20 koševa. Pokušavali su Beograđani, pogađali, ali više promašivali što je doprinelo da "distanca" poraste na krajnjih 27.

I u nastavku je bilo od svega lepog. Roko je napravio jednu seriju trojki, tek da "obnovi gradivo" i stane uz rame Duletu i Džoniju. Doduše, pristiže i daroviti Lazar Đoković, mada i ostali znaju da šalju dalekometne "granate". "Strašni" Strahinja je takodje "napunio ruku" jednom trojkom i zakucavanjem koje je posebno kod ženskog sveta izazvalo oduševljenje. Do kraja su se "razgoropadili" Miloš, Gaša i Dime, pogotovo kada je Zoran poslao na klupu Duleta, Džonija, Vranića (Roko, tek da znate), Miloša.

Gledam statitistiku. "Nebeski Gaša" čak osam "rampi"! Poskupele banane! Svoju nezaboravnu rolu imao je mladi Marko Manić. Posle dva pokušaja, treći je doneo radost i gromoglasni aplauz. I evo kraja! Krenuo sam da razgovoram sa Andrijom, ali, zvali su "na radost".

Lično ja, verujem i vi, još jednom sam, gledajući naše momke, osetio neko lepo raspoloženje, koje me bar ta nepuna dva sata, sklonilo od svakodnevnih događaja od kojih mnogi znaju da uznemire.
Hvala vam, momci, što su nam subotnje večeri postale drugačije!