Detalj sa meča iz Pančeva - foto: Goran Mihajlov

Strale je doneo pravdu koju su momci Dragana Perišića zaslužili. Strahinja Petrović bio je brži od poslednjeg zvižduka arbitra, skočio u nebesa i postigao gol koji, mogu slobodnu kazati,  može da nadvisi sve muke po pirotski tim.

Napisao sam u najavi kroz kakvo je trnje, kakvu sve nepravdu prošao ovaj tim. Da li samo zbog toga ili zbog potvrđene vere da je zaista moglo drugačije, tek pobeda u Pančevu, iako možda zakasnela, ako ima pravde, mnogima će doneti nesanicu.

Dragana Perišića, rekao sam to već, razumeo sam iskreno, kao i sve njegove prethodnike. Imali su sreće da rade časno u jednom poštenom klubu u kojem je božja vera upravo u tome - igrati fudbal, biti pošten i tamo na terenu zaslužiti pobedu.

I Marko Vidojević i Dejan Čelar i Nikola Puača otišli su iz Pirota uzdignuta čela, sa mnogo rana u duši, jer  im neko tamo gore nije dozvoljavao da se raduju sa svojim momcima.

Dragan Perišić je stigao u Pirot u zlo doba. U vreme kada se iz svih "oruđa" pucalo na Radnički, kada su sve "tramvaj ekipe" silno želele da više ne prolaze kroz klisuru, a Dalibor, Gruja i njima slični bestidno udovoljavali njihovoj želji.

Ako bude pravde, kao ova Straletova u 89. minutu, ovaj Radnički, naš pirotski, sve ove momčine i njihov vodja Dragan Perišić, zaslužili su da igraju i dalje tamo gde su do sada bili.

Ha, ako ima pravde!!!

Dragana Perišića sam pronašao ispred svlačionice odmah posle utakmice. Još uvek "vruć" pod adrenalinom, onako kako ume započeo je svoje utiske.

Nisam gledao utakmicu, nisam imao Gorana Tričkovića u Pančevu. Ovo što vam je u jednom dahu ispričao trener pirotskog tima, biće, verujem, sasvim dovoljno, da znate kako su naši, bez kapitena Tolića, Dojkića i Apostolovića uspeli da se raduju.