Letnje pripreme Voždovca u Sloveniji i slobodno popodne idealan je momenat za dugi razgovor sa Šefom stručnog štaba Zmajeva, Radetom Kokovićem. Najmlađi trener u Superligi za jako kratko vreme privukao je pažnju šire fudbalske javnosti, koju ja zaintrigirao inovativnim pristupom u stručnom radu, kao i rezultatima koje je za kratko vreme postizao. Rođeni Kraljevčanin priznaje da ga je boravak u Americi „izbrusio“ kao ličnost i pomogao mu da usvoji radnu etiku i kulturu u kojoj se preuzima odgovornost i u kojoj „ne postoji izgovor“. Zašto je NFL po njemu najsavršeniji sport, ko je Rade Koković kada nije na fudbalskom terenu, i zašto za sebe kaže da je „dete rokenrola“, saznaćete u intervjuu koji je Koković dao za sajt Voždovca.

Kada ste se vi i fudbal upoznali prvi put?

– Sa obzirom na to da dolazim iz fudbalske porodice, veoma rano. Moj otac je bio fudbaler, a nakon karijere počeo je da se bavi trenerskim poslom, kao i njegov otac, moje deda. U neku ruku bio sam predodređen za fudbal. Iako sam imao afiniteta prema više sportova, pa čak i talenta, ipak nisam mogao da pobegnem od fudbala, to je nekako bilo prirodno.

Kada ste počeli da trenirate fudbal?

– Fudbal sam počeo da treniram u 6. godini u školi fudbala „Bubamara“ koju je pokrenuo moj otac i koja je bila prva škola fudbala u tadašnjoj Jugoslaviji. Nakon toga sam igrao u mlađim kategorijama Sloge iz Kraljeva, da bih u kadetima prešao u Crvenu Zvezdu kod tadašnjeg trenera Tome Milićevića i igrao sa čuvenom generacijom ’84 (Dejan Milovanović, Boško Janković, Dušan Basta, Marko Perović), a nakon toga usledila je selidba u OFK Beograd u kojem sam ostao do prvog tima.

Tada dolazi do selidbe u Ameriku zbog studiranja, ali ste nastavili da se bavite fudbalom i na koledžu.

Tako je, u dogovoru sa roditeljima odlučio sam da je najbolje za mene da prihvatim stipendiju koju sam dobiju na Lojola univerzitetu u Baltimoru, i tada sam paralelno završavao političke nauke i igrao fudbal za univerzitet.

Kako možete opisati iskustvo igranja fudbala u Americi, koji je tada tek započinjao svoju ozbiljniju ekspanziju na tim prostorima?

– Amerikanci su inače jako talentovani za fudbal, ali je on izgubio primat u borbi sa američkim fudbalom, košarkom i bejzbolom. Fudbal, iliti soker je četvrti sport u Americi. Moj trener na univerzitetu bio je Englez, a igrački kadar je bio internacionalan. Oni teže tome da kvalitetnim inostranim igračima „oplemene“ svoj fudbal, i ja sam tu takođe pronašao svoju ulogu. Od tada fudbal u Americi ide uzlaznom putanjom, i ne sumnjam da ćemo u budućnosti tek imati prilike da budemo svedoci velikog razvoja tog sporta na prostoru Sjedinjenih država.

Kada pogledate unazad, šta je vama boravak u Americi doneo, šta je to što ste mogli da naučite, fudbalski i životno?

– Takmičarski duh, radna etika, kako u sportu, tako i van sporta, ali i kultura koja isključuje izgovor kao sredstvo. Naučio sam da preuzimam odgovornost za sve što mi se dešava u životu, bez traženja izgovora.

Malo je fudbalera koji nakon odlaska u Ameriku i igranja na koledžu uspeju da se vrate u neke profesionalne tokove i zaigraju fudbal u Evropi, a vama je to pošlo za rukom.

– Tako je, zaista su retki oni koji su to uspeli. I ja sam imao priliku da odem na MLS draft, ali ipak sam izabrao da se vratim u Evropu, jer sam verovao da mogu i dalje da igram fudbal na višem nivou. U tom momentu vratio sam se u Srbiju i zaigrao u Slogi iz Kraljeva, u mom rodnom gradu. Zbog nekih nefudbalskih stvari nisam se zadržao tamo, a zatim je došlo do toga da 2008. godine potpišem ugovor sa Radom, gde sam za manje od godinu dana postao standardan igrač, izborili smo plasman u Superligu, ja sam na kraju postao i kapiten, tako da to smatram za početak ozbiljnije seniorske karijere.

Nakon toga usledila je pozajmica u kineski Čančun, tada člana Kineske Superlige.

– Tako je, šestomesečna pozajmica je bila u pitanju, i to takođe pamtim kao jedno sjajno igračko iskustvo. Nakon toga usledila je selidba u Napredak iz Kruševca, sa kojim sam takođe izborio plasman u Superligu, i u kojem sam proveo sjajne igračke dane i za Kruševac me vežu lepa sećanja. Nakon toga usledio je poziv Zemuna, koji je tada igrao u Srpskoj ligi, tamo sam proveo jednu polusezonu i odlučio da završim karijeru sa nepunih 30. godina, jer me je ipak trenerski posao privlačio više nego samo igranje fudbala.

Kada ste prvi put primetili želju da se bavite trenerskim poslom?

– Da želim da postanem jednog dana trener znao sam od samog početka igranja fudbala, od kada sam bio klinac. Koliko god to čudno zvučalo. Trenerski posao me je jako privlačio, pogotovo kako je karijera odmicala, a ja bivao sve stariji. Već na kraju karijere, igranje fudbala me više nije ispunjavalo i nije me činilo srećnim. Tada sam odlučio da se potpuno posvetim trenerskom poslu, i mislim da sam uradio pravu stvar.

Poznato je da je Vaš otac, Đorđe Koković veoma uspešan trener. Šta vam je on rekao kada ste mu saopštili da želite da postanete trener?

– Prvo što je rekao bilo je, „Nemoj molim te, mnogo je težak posao“, što u šali, što u zbilji. Ali posavetovao me je da uvek ostanem svoj, da sledim svoje ideje i sprovodim svoju viziju igre, na način kako ja to vidim, pa dokle doguram. To mi je i danas ideja vodilja.

Prve trenerske korake napravili te u Kini, u klubu koji je igrao drugu ligu, kako je uopšte došlo do toga se otisnete tamo da gradite trenersku karijeru.

– Moj otac je osnovao fudbalsku akademiju u Kini, koja se bavila radom sa mlađim kategorijama. Otišao sam tamo u želji da radim sa mladim igračima, takoreći decom, da bih bolje spoznao suštinu razvoja igrača i kompletirao svoje znanje sa mlađim kategorijama, iako mi je primarni fokus oduvek bio na seniorskom fudbalu. To je jako kratko trajalo, sa obzirom na to da je vlasnik kluba koji se tada takmičio u drugoj ligi Kine u meni kroz razgovore prepoznao nekoga ko nosi energiju, ima konkretnu ideju i spreman je da se uhvati u koštac sa izazovima seniorskog fudbala. Ja sam takođe izrazio tu želju, i vrlo lako smo došli do dogovora.

Šira javnost u Srbiji za vas je saznala kada ste postali trener Sinđelića sa kojim ste ređali odlične rezultate i kada ste uspostavili jedan prepoznatljiv stil igre. Koliko je taj period u Sinđeliću pomogao da se izgradite kao trener?

– To je definitivno jedna odskočna daska za mene koja mi je pomogla da budem danas gde jesam. Čelnici Sinđelića su mi dali šansu, što nije bilo nimalo lako, jer ja pre toga nisam imao iskustva u srpskom seniorskom fudbalu kao trener. Na kraju krajeva, rezultati koje smo ostvarili su dali potvrdu da je saradnja bila plodonosna, mnogo igrača je ostvarilo sjajne transfere i zaista sam ponosan na period proveden u „Sinđi“.

Dolazimo sada do momenta koji je, ispostaviće se, bio presudan u tome da se priključite Voždovcu, i da vas fudbalska javnost bolje upozna, a to jeste preuzimanje Zemuna. Klub je tada bio u sasvim nezavidnoj poziciji, sa 21 utakmicom bez pobede, na samom dnu tabele. Ali vašim dolaskom, Zemun je počeo da izgleda sasvim drugačije i sigurno je da bi Zemun skoro sigurno izborio opstanak da ste ranije došli u klub.

– Mislim da ljudi koji ozbiljno shvataju fudbal shvataju i šta je ono što smo moj tim i ja uspeli da uradimo u Zemunu. To su na kraju krajeva prepoznali i ljudi iz Voždovca i zato sam danas tu gde jesam. Mi smo u Zemunu zatekli jako teško stanje i Igrače koji su izgubili veru u sebe. U tom momentu stručni štab i ja smo se maksimalno dali našem cilju, a to je bilo da budemo najbolji tim pleja auta. Nažalost, nismo uspeli da ostvarimo naš cilj, ali nemam žal ni za čim, niti gorak ukus u ustima, zato što smo zaista dali sve od sebe, posvetili sebe maksimalno, ali to na kraju nije bilo dovoljno nažalost.

Nakon toga dolazi poziv Voždovca. Kakav je bio prvi osećaj kada se pojavila mogućnost da sednete na klupu Zmajeva?

– Voždovac važi za klub u kojem vi svaki trener želeo da radi. Opšte je poznato da je to sredina koja je zdrava za rad i za razvoj. Ja imam potpuni integritet i slobodu u radu da sprovedem svoju zamisao i to je jako bitno. Nisam očekivao poziv tako brzo, ali ljudi iz Voždovca su prepoznali moju ideju i kvalitet, i to se poklopilo sa njihovom vizijom kluba u budućnosti.

U ovom prelaznom roku napustilo nas je mnogo igrača, ali mnoga interesantna pojačanja su tu, kao što su Bosančić, Živković, Daničić, Nikolić, Stojčev i reprezentativac Litvanije Lasickas. Oseća se jedna nova energija na „Krovu“. Da li je baš to ono što nam je potrebno da bi Voždovac napravio zapažene rezultate u narednoj sezoni?

– Potrebno je razumeti da je ovo jedan proces i da se ništa ne radi slučajno i stihijski, već da se sve radi planski. Kao i svaki proces koji ima za cilj da donese rezultate, i za ovaj je potrebno vreme. Vreme da uspostavimo vrednosti koje će klub da ima, principe igre i ponašanja, a onda će to na duže staze dati rezultat. Dakle, potrebno je strpljenje, poverenje i potrebno je da svi mi u klubu budemo deo zajedničke ideje i vrednosti i da svi radimo na tom cilju za narednu sezonu koji ćemo uskoro postaviti ispred sebe.

Bliži nam se početak prvenstva i prva utakmica protiv TSC, da li ste nestrpljivi?

– Apsolutno. Jedva čekam da vidim kako će sve to da izgleda. Još uvek se pojačavamo, deficitarni smo na nekim pozicijama, ali nadam se da ćemo uskoro da zatvorimo tu priču sa još par pojačanja. Siguran sam da će na kraju sve biti kako treba i da ćemo klub postaviti na mesto koje želimo.

I za kraj, ko je Rade Koković kada nije na poslu, kada se ne bavi fudbalom i taktikom?

– Volim da mislim za sebe da sam svestran. Apsolutno obožavam sport, bilo da je u pitanju košarka, fudbal ili američki fudbal. Za Američki fudbal smatram da je najkompleksniji i najsloženiji taktički sport. Moram da priznam da dosta stvari koje se tiču tehonologije treninga „kradem“ iz tog sporta, jer to je sport koji ima fantastične vrednosti i mislim da može mnogo da se nauči iz njega. Takođe, uživam u dobroj muzici, ja sam dete rokenrola i to je ono što najviše volim, uz naravno dobar hip-hop.