Današnji Radnički, ubedjen sam i spreman da snosim odgovornost, posledica je ranijih kobnih grešaka. Koliko li smo tekstova napisali pre godinu dve o tome, da se u Radničkom radilo od danas do sutra. Da struka i znanje nisu bili značajni, da  niko nije razumeo brigu o ulaganju u budućnost  i nije umeo da spozna šta je to važno činiti u jednom Klubu.

U Radničkom su radili amateri, poluamateri, neki su primali plate a nisu znali zbog čega, profesionalno su se poslom bavili samo trener i igrači prvog tima. Većina njih. Treneri mladjih kategorija plaćani su ,,od oka,, uslovi za rad sa mladjim kategorijama skoro da i nisu postojali, što je dovelo da su se najpre koreni sušili, a evo sada i grane otpadaju.

Bivši predsednik, za koga neki, ne znajući pravo stanje, kažu da je uveo Radnički u Drugu ligu, što zvuči ironično, ustvari je u svojoj izjavi kada je preuzimao vlast, bio iskren da će ,,resetovati, Radnički. I zaista je to uradio.

Neka se zna! Radnički su posle pobedničke utakmice u Jagodini u Drugu ligu uveli Marjan Živković i fudbaleri koji su dve godine radili zajedno, napravili igru i pobedjivali svuda. Radničkom je indirektno ,,pomogao,,  poštenim sudjenjem Majo Vujović, mada se očekivalo da će sve uraditi za Tabane. To pošteno arbitriranje omogućilo je da fudbal, odnosno Makijeva pas igra trijumfuje.

U narednoj godini taj isti tim sa, od nekih, osporavanim Marjanom Živkovićem, osvojio je četvrto mesto. Isti tim, ista igra, ista atmosfera, isti trener.

Dok je prvi tim pobedjivao, predsednik je ,,resetovao,, mladje seklcije. Za dve godine kroz podmladak je prošlo 25 igrača sa strane, kao posledica totalnog nerada. Od 150 mališana svih kategorija, koliko ih je nekada bilo kada su Grad i Uprava, tamo 2014.godine, na insistiranje tadašnjeg člana Miška Ćirića,  obezbedili trenerke i opremu za svako dete, ostalo ih je tridesetak. U tri tima, petlići, pioniri, kadeti. U podmlatku, koji je sa veoma jakom našom ekipom stigao do Omladinske lige Srbije, ostala je pustoš.

 Prilog Za koga, za Radnički!!!

Sve to uticalo je da, kada je bivši predsednik otišao, ostane  jad i čemer. Svuda.Živković je otišao, otišao je Denis Ristov, Stefan Marković… otišli su mnogi iz Makijevog tima i nastala je praznina.

Novi predsednik Zoran Nikolić, opterećen brojnim obavezama u JP Vodovod i kanalizacija, uspevao je nekako da sabere ,,dva i dva,, vidi stanje i utvrdi minuse o kojima nije želeo da govori i krene iznova.       Najpre jedan, potom drugi trener, novi tim, drugačija atmosfera i muka je nastala. Jesen užasna, start u proleće još gori.

Podmladak sa 6 Kineza, što je veliko iznenadjenje, ali da oni nisu došli, ponovo bi se sjatili ovde rezervni igrači iz podmladaka u okolnim selima i gradovima. Slobodan Djošev je jesenas u autobusu kada bi krenuo na put brojao da li ima 11 igrača, branio je često desni bek, kod Cveleta i u petlićima, jedva za po jedan tim.

Radnički očerupan svuda, od Uprave čiji članovi i na utakmice nisu i ne dolaze, ljudi koji su oko timova, neki sekretari, sportski direktori, kondicioni trener, treneri golmana, ali i treneri podmlatka, kadeta i pionira, činili su ,,vojsku,, kojom je trebalo ratovati.

Prvi tim grca, podmladak je već na putu povratka u Srpsku ligu, kadetima su se vratili igrači koje je trener podmlatka držao na klupi, a mogli su da igraju kod Djoševa, jer se to već pokazalo dobrim, četiri meča, četiri pobede i gol razlika 18:2, mada i njih ima ukupno 13, medju pionirima ima talentovane dece, ali…

Eto to je stanje u Radničkom. Niko nikome više ne veruje , niko nikoga više ne vrednuje, predsednik u raskoraku izmedju velikih projekata u Vodovodu i svakodnevnih poziva i obaveza u Radničkom, pokušava da bude i direktor i predsednik. To, priznaćete ne ide! Ne može, fizički!

Niko ne želi da prihvati da je Radničkom potreban jedan čovek sa imenom, autoritetom, primer Ivice Kralja u Mačvi,  profesionalac, sportski direktor, menadžer, nije bitno kako će se zvati, koji će zajedno sa trenerom držati atmosferu u ekipi i boriti se štiteći autoritet Radničkog u sudijskim krugovima i tražiti prijatelje i saradnike u klubovima. Takvih ima, ali, u Radničkom su tu gde je najviše trebalo, napravili ,,tim,, koji ne može mnogo!

Radnički danas, samo je posledica svega što se ranijih godina dogadjalo. To je što se organizacije života i rada Kluba tiče. O onom fudbalskom delu, ne bih, jer u posao trenera i njegove procene i vrednosti nikada nisam želeo da se mešam.

Ono što je neophodno, već tamo posle Metalca, okupiti fudbalske ljude, sesti za sto i sada na pravi način, što pre ,,resetovati,,  Radnički, a ne kao pre neku godinu kada je to resetovanje donelo totalni fijasko!

Sakupiti sve podatke, napraviti ,,popis,, dece u mladjim selekcijama, suočiti se sa istinom koliko ih je ostalo. Okupiti roditelje, ubediti ih da će njihovoj deci biti omogućen napredak, da ostanu ovde a ne da lutaju po nekim niškim timovima, na kraju se vraćajući pognutih glava!  

Razgovarati sa fudbalerima prvog tima o njihovoj igri odnosu prema obavezama! Tražiti prvog čoveka sportskog sektora i krenuti. Prvenstvo je dugo, sve se može promeniti. A što se mladjih selekcija tiče, dece koja vole fudbal ima, treba ih samo pronaći, obići pirotske škole, Belu Palanku, Dimitrovgrad, Babušnicu, i pozvati. Obezbediti sve potrebne uslove, brinuti o njima i učiti ih fudbalu! Akademija fudbala! Zar Hotel Stadion ne može da bude ,,sigurna kuća,, za sve one koji bi rasli i igrali u Radničkom, a tu su iz okolnih gradova… Uložiti nešto para u nešto jače sijalice oko ,,kaveza,, i boriti se za veštački teren! Kao svi dobro organizovani klubovi!

Filozofije nema i nije potrebno. Sve je izmišljeno i sve se zna. Samo su potrebni ljudi, pravi ljudi tamo gde je značajno! Ljudi kojima će krevet biti na Stadionu i raditi od jutra do mraka! Ljudi od znanja i autoriteta!

Beli, mi koji vas volimo, verujemo u bolje vreme. Još uvek! Ali dokle! Da li stižu poslednji dani za  poslednju borbu!!