OK Borac osnovan je još davne 1978. godine, kao odbojkaška sekcija Društva za telesno vaspitanje „Partizan”. Prve dve takmičarske sezone naš klub je odigrao u Opštinskoj ligi Pančeva, a već 1980. godine, promenili smo ime u Odbojkaški klub Borac, koje i sada nosimo.

Naš sportski kolektiv rastao je iz dana u dan. Neophodno takmičarsko, ali i organizaciono iskustvo, sticali smo u nižim, vojvođanskim ligama. Ipak, pravu ekspanziju OK Borac dočekao je devedesetih godina. Iz Sportskog društva Borac, odbojkaški klub istupio je 1990. godine, kada je počeo samostalno da funkcioniše, a za obezbeđivanje materijalnih sredstava osnovano je Društveno preduzeće „Set-star komerc”. Na početku samostalnog bitisanja, OK Borac je imao i žensku ekipu, ali je postao poznat i priznat u odbojkaškim krugovima bivše Jugoslavije po rezultatima koje su ostvarivale muške mlađe selekcije. Senorska ekipa se „kalila” kroz niže lige, ali je svaka takmičarska sezona bila priča za sebe. Iz svake je Borac izlazio jači i organizovaniji i što je najvažnije sa sopstvenim igračkim kadrom. Bilo je uspona i padova, finansijskih kriza pouzrokovanih teškom ekonomskom situacijom u celoj zemlji, ali je OK Borac uspeo da se izdigne iznad svih problema.

Dobri poznavaoci odbojke, a takvih je u Starčevu i Pančevu veoma mnogo, još uvek pamte nezaboravne utakmice naših odbojkaša na „vrućim” gostovanjima. Gubili smo u Topoli, te 1995. godine, u odlučujućoj utakmici za ulazak u Jedinstvenu srpsku ligu sa 2:0 u setovima, ali nismo se predavali. Uspeli smo da se podignemo, kao Feniks iz pepela, da preokrenemo rezultat i na kraju slavimo, za nas, veliki uspeh. A takmičenje u sezoni 1995/96 u Jedinstvenoj srpskoj ligi bilo je priča za sebe. Predvođeni trenerima Zoranom Dimkovićem i Dragoljubom Stojanovićem, naši momci su rušili sve pred sobom, ostvarili su sve pobede u prvenstvu i dočekali da se kroz baraž duele dokopaju i SAVEZNOG RANGA - Prve B lige! Odigrao je Borac tada 18 utakmica, zabeležio je isto toliko pobeda, uz samo četiri izgubljena seta.

Kvalifikacioni turnir za popunu Prve B savezne lige odigran je u Skorenovcu, organizator je bio naš klub, a pored Borca učestvovali su i Mornar iz Bara i Nikšić. I sada, svi pamtimo taj 19. april 1996 godine – naš klub je tada po prvi put postao član saveznog ranga takmičenja. Pobedili smo oba rivala, a zlatnim slovima u analima našeg kluba ostala su upisana imena: Zoran Dimković, Dragoljub Stojanović, Branislav Jovanov (treneri), Zoran Stanković, Darko Tomić, Vladimir Kovačević, Igor Jović, Srđan Bošković, Željko Šoštarić, Dušan Radomirović, Nenad Keljević, Marko Simijonović, Miloš Jovanović, Saša Vuković i Zoran Manić.
U Prvoj B ligi igrali smo samo dve sezone i onda učinili ono što se i dan danas smatra pravim sportskim podvigom. OK Borac je ušao u društvo najvećih, u jugoslovensku odbojkašku elitu. Postali smo prvi klub u istoriji naše odbojke koji je kao drugoplasirani tim Prve B lige, kroz baraž mečeve, postao prvoligaš. April, te sada već i daleke 1997. godine, niko u Starčevu i Pančevu neće zaboraviti. Kroz tri utakmice sa Smederevom, odbojkaši Borca su pokazali i dokazali da su zaslužili mesto u eliti, u Prvoj A saveznoj ligi. Izgubili smo u prvom meču, ali pošto se igralo na dva dobijena susreta, uspeli smo da priredimo veliko slavlje brojnim simpatizerima našeg kluba.
U godini kada smo proslavljali naš 20. rođendan, načinili smo i najveći uspeh. Istinski zaljubljenici u boje Borca večno će zapamtiti 21. april 1997. godine – tada smo postali PRVOLIGAŠI. Pod vođstvom trenera Dragana Tadića, Zorana Dimkovića i Branislava Jovanova, najveći uspeh u našoj istoriji postigli su: Srđan Bošković, Darko Tomić, Igor Jović, Ranko Mikanović, Miloš Jovanović, Željko Šoštarić, Vladimir Kovačević, Branislav Ćuković, Goran Rakočević, Dušan Radomirović, Marko Simijonović, Slobodan Jančikin i Marko Jokić. Predsednik našeg kluba tada je bio Zoran Nedić. Ipak, svih godina sa klubom su zajedno živeli Boža Kojić i Živan Angelin sada već nažalost pokojni sekretar OK-a Borac.

A nije bilo nimalo lako doći do velike slave. Svi momci koji su branili boje našeg kluba imali su, pre svega, ogromno srce. Imali smo pomoć i Zorana Gajića, sigurno najvećeg odbojkaškog stručnjaka u našoj zemlji... Tu najlepšu i najuspešniju sezonu začinili smo tada i osvajanjem Kupa Srbije. Bilo je naravno uspona i padova, ali smo odlične rezultate postizali i 2000. godine kada su u Hali sportova u Pančevu padali i Budućnost, Crvena zvezda, Ribnica... Trijumfovali smo u Budvi, Požarevcu... Uspeli smo da se plasiramo u plej-of i da dobro namučimo veliku Vojvodinu.... Posle godinu dana provedenih u nižem rangu, opet smo postali prvoligaši 2002. godine. I ponovo će mo to postati, budite uvereni u to...
Nikada nismo zaboravili ni naše prerano preminule odbojkaše Bojana Rogića i Ranka Ilinčića, igrali smo memorijalne turnire u njihovu čast i kada su padale bombe na Jugoslaviju Borac nije stao...
Za sve ove godine postojanja našeg kluba, kroz njega je prošlo mnogo prijatelja, vrhunskih sportskih radnika, igrača, trenera, predstavnika raznih društvenih i privrednih organizacija i svako od njih ostavio je neizbrisiv trag na putu zajedničkog uspeha. Bez svih njih Borac sigurno ne bi bio ovo što je sada, pa se ovom prilikom zahvaljujemo i njima na saradnji.
Odbojkaški klub Borac je za ovih 30 godina postao svetla tačka srpskog sporta. Hoćemo, želimo i trudimo se da to i ostane!