Između grada Kraljeva i Fudbalskog kluba „Sloga“ poodavno stoji znak jednakosti. Sinonim grada na Ibru i cele ibarsko-moravske doline, FK „Sloga“ se decenijama borio za takav status. Protekle 2007. godine, sportski kolektiv prepoznatljiv po kraljevskoj beloj boji, navršio je 60 godina postojanja (rođendan još nije proslavljen),a u tih šest decenija stalo je mnogo toga lepog i manje lepog. Generacije igrača, trenera, fudbalskih radnika, navijača proisteklo je iz Sloge, borili su se za njeno bolje sutra, da postane prepoznatljiva gde god da igra, da se pred njenim imenom ustane uz dužno poštovanje. Eh, nekada je tako i bilo, ali već dugo je Sloga sinonim propadanja, sinonim bezuspešnih pokušaja da povrati stari sjaj. I danas, kada je nekada najpopularniji sportski kolektiv u Kraljevu i široj okolini član srpske lige grupa „Zapad“, traje novi pokušaj da se deo istorije ponovi i Sloga dođe tamo gde joj je i mesto.
Pamti se iz istorije kluba kako je Sloga u Sarajevu pobedila Željezničar u Kupu Maršala Tita sa 3:1, kasnije eliminisana od beogradskog Metalca (današnji OFK Beograd). „Beli“ su u Bačkoj Topoli igrali kvalifikacije za ulazak u Srpsku ligu i u konkurenciji domaćina, Železničara iz Inđije i Milicionara nadmoćno bili prvi. Tim je tada bio predvođen legendarnim Milanom Rajlićem, nekadašnjim fudbalerom sarajevske Slavije i državnim reprezentativcem. Pamte se i čuvene kvalifikacione utakmice sa Prištinom, ali ipak sve što je vezano za kraljevačku Slogu stalo je u jednu godinu, 1970. Tada su miljenici doline Ibra i Zapadne Morave bili na korak do ispunjenja sna, Prva liga je bila na dohvat ruke. Bila je to godina najvećeg uspeha, ali i definitivnog kraha fudbala na ovom prostoru. Te sezone Sloga je igrala u drugoj saveznoj ligi „Istok“. Odlično selektiran tim bio je mudro vođen od trenera u usponu, mladog Nišićanina Dragutina Spasojevića. „Beli“ su sve vreme bili u vrhu tabele,a u poslednja dva kola bile su im potrebne pobede da bi se plasirali u kvalifikacije za Prvu ligu. U Kraljevu je savladana užička Sloboda, koju je vodio Marko Valok, sa 2:1, da bi u Nišu pobedom protiv domaće EI Mladosti od 2:0 (strelci Lazarević i Pavlović) Sloga sa 38 bodova osvojila prvo mesto u ligi. I Borac iz Čačka je imao isti broj bodova i takođe izborio kvalifikacije, dok su iza ostali Priština, užička Sloboda i kruševački Napredak. Zanimljivo da je Sloga tri godine ranije takođe protiv niške EI Mladosti obezbedila ulazak u drugu saveznu ligu. I došle su kvalifikacije zbog kojih se nije spavalo, zbog kojih je grad na Ibru živeo kao u transu. Prvi protivnik titogradska Budućnost,a u prvom meču u Kraljevu golovima Pavlovića i Ilića Sloga je stekla lepu prednost pred revanš pod Goricom. Ipak, tog vrelog juna 1970.godine ispisaće se jedna od najdramatičnijih stranica istorije u našem fudbalu. Budućnost je, uz veliku naklonost zagrebačkog arbitra Medića, anulirala prednost Sloge, pa su penali odlučivali ko nastavlja put ka prvoligaškom društvu. Te večeri rodio se junak o kome i danas Kraljevčani govore sa dužnim poštovanjem, golman Boško Kajganić. Bio je jedini precizan sa bele tačke za svoj tim za razliku od četvorice svojih saigrača. Na red je došla Budućnost, prvi penal uspešan i svi su mislili da je priča gotova, ali ne i Boško Kajganić. Odbranio je tog dana šest penala, jer je očajni sudija iz Zagreba u dva navrata tražio da se ponovi izvođenje jednaesteraca, ali je i tada Kajganić bio kao panter, nezadrživ i snažan. Odluka je bila na napadaču „belih“ Miletiću i on nije promašio. Sloga je izbacila Budućnost i podigla ogromno samopouzdanje i optimizam kod svojih navijača. Na redu je bila Crvenka sa Svilarom, Bešlinom i Jovanićem, a već u prvoj utakmici na iznenađenje svih 3:0 za Crvenčane (Bešlin i Jovanić dva puta). Nada u konačan uspeh je bila manja, ali nije jenjavala. Revanš na Gradskom stadionu u Kraljevu odigran je 19. jula 1970.godine pred blizu 20 hiljada ljudi. Cela Šumadija i Pomoravlje došlo je da podrži sjajan tim Sloge i trenera Spasojevića. Prve komšije i večiti rivali Čačani, stigli su tog dana kraj Ibra sa transparentima „Napred Slogo uz tebe su Čačani“, „Kraljevčani spasavajte čast Pomoravlja“. Sve je kuvalo kao na Kopakabani, ali „beli“ nisu uspeli. Pobedili su 3:1, ipak nedovoljno za prolaz u elitno društvo velike Jugoslavije. I danas se prepričava kako je pištaljka iz publike kumovala vodećem golu gostiju preko Bešlina, kako je Sloga do 65. minuta postigla tri gola, ali svi napori do kraja utakmice nisu urodili plodom. Šećer iz Crvenke bio je vredniji nego kraljevački kajmak! Razne su se priče pričale posle te utakmice, ali više ništa u kraljevačkom fudbalu i Slogi nije bilo isto. Ostaće zapamćena sjajna generacija fudbalera u belim dresovima Kajganić, Popović, Soro, Đurić, Mitić, Timotijević, Fiuljanin, Pavlović, Miletić, Milojković i Ilić, predvođena najboljim trenerom koji je radio u Kraljevu Dragutinom Spasojevićem i neprevaziđenim „tehnikom“, legendarnim direktorom Danilom Ivanovićem.
Decenijama kasnije Sloga se nije oporavila od neuspeha u pomenutim kvalifikacijama. Veliki broj najodanijih navijača više nije kročio na Gradski stadion razočaran neuspehom u duelima sa Crvenkom. Smenjivale su se generacije igrača, trenera, pa i navijača, ali Sloga više nikada nije dosegla rezultat generacije iz 1970.godine.
Raspad SFRJ omogućio je Slogi novi ulazak među drugoligaše, ali se u tom društvu zadržala samo jednu godinu. Na kraju sezone 1992/93. Sloga je morala u baraž za opstanak,a protivnik opet iz Vojvodine, iz jednog sela, Mladost iz Bačkog Jarka. U Kraljevu je odigrana utakmica bez golova i već tada je bilo jasno da će „beli“ teško zadržati status drugoligaša. U revanšu, pred šest hiljada ljudi, u vašarskoj atmosferi, Mladost je slavila sa 5:2, uz sjajnu igru braće Radić, Vase Orlovića, golmana Janjića. Sloga je imala odlične pojedince golmana Midovića, pokojnog Blagoja Radovanovića, Tasića, Dušana Arsenijevića, Vanju Grubača, Srđana Savićevića.... Pojedinci odlični, ali slab tim, klub nejak da izbori opstanak, pa je i ova baraž priča za Slogu završena neslavno.
Tumarali su „beli“ kroz razne zone, srpske i međurepubličke lige i stigli 1997. godine u Drugu saveznu ligu, posle 25 godina čekanja. Predsednik Bora Tatić, legendarni Milutin Jakić kao direktor, Živojin Ilić alijas „Žika Čačak“ kao trener, vratili su „bele“ u savezni rang skraćene države. Igrala je Sloga pet uzastopnih sezona kao drugoligaš, da bi usledio novi sunovrat i pad u Šumadijski zonu. Obeležje tog perioda su stalne promene klupskog rukovodstva, trenera, igračkog kadra. U klubu su se snažno osećale političke promene u društvu, nije bilo plana ni prave koncepcije razvoja. Za to vreme u komšiliku se radilo pametnije, gradila se startegija i novi stadioni. Užičani, Kragujevčani, Čačani i Kruševljani su gledali ili i sada gledaju prvoligaški fudbal, neki su čak stigli i do evro kupova. A Sloga je ostala tamo gde je bila i pre 60 godina. Na početku! I sada, sa novom generacijom ljudi u upravi, na klupi i na terenu gledamo još jedan početak. Za razliku od nekih ranijih ovaj obećava, ali pred Slogom je još mnogo teških bitaka i izazova.