Ne kaže se džabe da je trenerski posao hleb sa “sedam kora”. Svaki rezultat koji (ne)postignu je pod lupom javnosti, pritisak i tenzije se podrazumevaju. Mnogima je to životni poziv i po cenu omalovažavanja njihovog rada, ne odustaju. Za svoj status u dobroj meri snose sami krivicu.

Prosta matematika kaže da imamo 1.500 trenera sa "A" diplomom i svaki od njih teži da se domogne najvišeg zvanja PRO UEFA licence. Kako se svake godine može školovati 20 kandidata, prostom računicom može se izračunati da treba da prođu četri decenije da se svi obrazuju, bez dodatnog priliva kandidata. Spiskovi kandidata su obavijeni tajnom i ne postoje jasni kriterijumi, niti se vrednuje stručna biografija. Zbog ograničenog broja kandidata i nejasnih uslova mnogi su sreću potražili u inostranstvu. U narednim redovima osvrnućemo se na njihovu edukaciju i načina kako dolaze do licence.

Prema onome što nudi najviši nivo evropskog fudbala, a to je Liga šampiona, trenerski smo najudaljeniji i ne možemo da pariramo ni osrednjim zemljama. U Ligama "petice" više nemamo ni jednog stručnjaka, a na prste jedne ruke mogu se izbrojati treneri koji rade u ostalim ligama Starog kontinenta.

Uspešan trener mora da poseduje mnogo više od teorijskog znanja. Potrebne su liderske sposobnosti, komunikacijske veštine, sposobnost motivacije igrača i socijalna inteligencija. Nažalost, nivo znanja trenera je na niskom nivou i ne možemo se pohvaliti strukom u evropskim okvirima. Oni koji se bave strukom, nemaju dovoljno iskustva, ni autoriteta, mada poseduju izvesno znanje. Stičemo utisak da više boljih trenera trenutno ne radi, nema posao od trenutno angažovanih. Grupa stručnjaka se stalno rotira, menja klubove i uglavnom su radno angažovani. Novčano situirani i pitanje je koliko mogu da pruže i unaprede igru. Sudeći po čestim smenama, vrlo malo, sve se svodi u nivou prosečnosti, bez vidnog napretka.

Mladi hrabri i promišljeni i pragmatični treneri su tu oko nas. Ako dobiju prostor i vreme, stvoriće i igrače i rezultate. Isključivo po kriterijumima struke. U protivnom uski krug što trenera što sportskih radnika imaće monopol nad srpskim fudbalom.

Od početka tekuće sezone imali smo četri "pokrivalice", spremne da pokrivaju mlade i nedovoljno školovane trenere (trenutno bez adekvatne diplome). Bruka za klub, jednog i drugog trenera, savez... To nikog previše ne brine i deo krivice ide na adresu Edukacionog centra FSS. Licence se pretežno dobijaju na poziv i zbog korupcije nalazimo se na lošem glasu. Šteta je što je tako ako se zna da imamo kvalitetne predavače. Kada bi postojala odgovarajuća selekcija, i kojim slučajem reprogram obnova licenci većina trenerske struke ostala bi bez PRO licence.

Stižu nam informacije od naših mladih i talentovanih trenera koji se, nažalost, edukuju u inostranstvu, da je pristup školovanju i edukaciji tamo potpuno drugačiji. Znanje je jedini autoritet i dobijeni sertifikat daje im za pravo da mogu da se bez problema ogledaju u svakom sitemu takmičenja pod okriljem UEFA.

Poslednji je momenat da se pristupi ozbiljnijoj selekciji i edukaciji trenera. Ukoliko se to ne dogodi bićemo još niže na evropskoj lestvici.