Image by NTW from Pixabay

Sve češće se klubovi u dva profesionalna ranga žele na kvalitet travnate podloge i uslove u kojima igraju mečeve. Setimo se da je nedavno Radnik morao kao domaćin da dve utakmice odigra na Čairu (takođe problematičan). Razlog požutela i spržena trava tako da nisu postojali ni elementarni uslovi za odigravanje mečeva. Terenima se ne mogu podičiti superligaši iz Lučana, Kruševca, Ivanjice... Nekada jedan od najlepših terena u Smederevu, umesto trave ima ozbiljne kratere, slično se može reći za teren u Inđiji, GAT arenu. Novom Sadu 1921 alternativa je Čelarevo, teren i tribine su u fazi rekonstrukcije i iz kluba očekuju da bude spreman za korišćenje u drugom delu jesenje polusezone. Radnički sa Novog Beograda je takođe svojevremeno imao odličan teren, sada je u lošem stanju. Do skora se prvoligaški fudbal igrao na terenu u Klupcima, koji je više primeren petom rangu gde se takmiči matični Radnički.

Od 15 terena u Prvoj ligi, pet je u očajnom stanju, odnosno 30 odsto ne zadovoljava ni elementarne uslove. Metalac, Radnički (S. Mitrovica), Jedinstvo (Ub), OFK Beograd, Tekstilac imaju terene za primer i oni su, nažalost u manjini. Zbog čestog korišćenja podloga stadiona u Užicu možemo ga svrstati u srednju klasu. RFK Grafičar igra na veštaku i teren je non-stop zauzet, ali oni privode kraju radove na novom stadionu na Senjaku. Naravno, najbolji teren ima GFK Dubočica, ali ni tamo trava nije u zadovoljavajućem stanju.

Licenciranje klubova je uvedeno da bi išli u korak sa Evropom, gde bez obzira na poziciju na tabeli, ili eventualnu promociju nekog kluba iz nižeg u viši rang, ko nema adekvatne uslove (teren, svlačionice, ostala infrastruktura…) ne dobija licencu za takmičenje. Kod nas je to još uvek mrtvo slovo na papiru, uvedeno je ali se ne poštuje. Ako bi ga doslovce primenili, 5-6 klubova bi automatski izgubili pravo nastupa u ligi.

Imamo primer u Hrvatskoj da prvak trećeg ranga ne uđe u viši zbog neodgovarajućih uslova, nego mesto dobije druga ili trećeplasirana ekipa. Treba da se ugledamo na infrasrukturu i stadione u Sloveniji, Mađarskoj, pa i Rumuniji, donekle u Bugarskoj…

Pitamo se gde mi igramo utakmice saveznog ranga? Ako bi pogledali šire, na ostalu infrastrukturu (tribine, svlačionice), igrači se umesto modernih svlačionica presvlače u montažnim i neadekvatnim prostorijama, koje više podsećaju na scene iz filma “Montevideo…”, bez tople vode, pokvarenih i zapušenih toaleta... Probelem je što su objekti dotrajali a ne ulaže se u obnovu godinama, decenijama... Fudbal je odavno prestao da bude improvizacija. Kako da izbacimo nekog nadarenog igrača kad nemamo osnovne uslove za njegov nesmetani razvoj. Sećam se još u bivšoj Jugoslaviji većina terena je bila za primer i odgovarala zahtevima tadašnjeg profesionalnog ranga.

Danas se više robuje taktici i sve je podređeno rezultatu, važno je odbraniti se i napasti kad moraš. Klubovi se služe svakojakim trikovima, pa recimo ne zaliju teren pre utakmice kako bi predupredili povrede igrača, ili ne pokose travu sve u cilju da lopta ide nekontrolisano i jedan od aktera bude u prednosti. Cele nedelje sprema se taktika, vežba se i kada dođu na nekvalitetan teren sve pada u vodu, tako da o nekoj lepoti i kombinatorici nema ni govora.

Kaže se da smo spori za Evropu. Primer za navedenu konstataciju je prošle godine Crvena zvezda, ove Čukarički, TSC, Vojvodina, Partizan. Pozvali smo u pomoć statistiku, koja kaže da je brzina izvedenog pasa prošle godine u Ligi šampiona bila 2,5 sekundi, Zvezdi je na međunarodnoj sceni trebalo 3,4, a u Super ligi je poražavajućih 5,6 sekundi. Najveći je problem što mi dolazimo iz slabe, spore lige i naši igrači, hteli ne hteli, nalaze se u “drugoj” ili “trećoj brzini”. I kad se nađu na evropskoj sceni susretnu se sa turbo sistemom, gde se igra atomski fudbal, gde su igrači besprekorno fizički pripremljeni, prebrzi, gde je pas i protok lopte kao na tacni, jasan i precizan. Razumljiv je strah naših igrača od nepoznatog i velikog: kako se snaći i odgovriti iz spore lige, loših terena, sporih pasova i protivnika? Pa naše utakmice više podsećaju na lakše treninge igrača iz liga petice. Tako je sve monotono i dosadno da posmatrač brzo izgubi volju da dalje gleda.

Šta će tek biti za mesec-dva kad krenu uporne i sipljive jesenje kiše, kada se i ono malo travnate podloge pretvori u kaljugu i oranice, ne smemo ni da zamislimo.