Obrad Šarančić - foto: Stole Petković

Kada je pre više od pola veka jedan visoki dečak prošetao Vrnjačkom promenadom nije ni sanjao da će jednog dana postati strah i trepet među koševima. Slučajan susret te daleke 1968. godine sa jednim od tada najboljih košarkaških stručnjaka u ovom delu Srbije iz korena mu je promenio život.

Da bio je to susret sa Boškom Domazetom tadašnjim trenerom Goča iz Vrnjačke Banje. Prosto me je naterao da uđem u salu i počnem da treniram. U početku sam se opirao jer na parketu su bila poznata imena ovog kluba. Pomenuću Slavka Cvetkovića, Raku Radovića a tu su bili i talentovani momci iz Kraljeva. I Trstenika, počeo sam takoreći od nule - kaže Obrad Šarančić.

Obrad je ubrzo zapao za oko menadžerima pre svih Borca iz Čačka. Ali nije se on baš za sve pitao. Očeva reč je bila presudna. On je sina obećao OKK Beogradu.

- Tako je i bilo, otišao sam u OKK Beograd ali se nisam tamo dugo zadržao. Nostalgija je bila jača. Sa 18 godina bio sam premlad u to vreme. Danas deca odlaze od roditelja i drugara veoma rano. Ja nisam izdržao. Moj povratak propratili su ljudi iz Borca koji su bili zaista uporni i posle sedam dana te obreo sam se u prvoligašu sa Morave. Nikada se nisam pokajao jer sam došao u zaista pravu košarkasku sredinu.

Obrad Šarančić iz igračkih dana u Borcu - foto: lična arhiva/KK Borac

U Borcu je tada trener bio Lazar Lečić koji ubrzo sa Kićanovićem napušta klub. Prelomni trenutak bio je dolazak u Čačak čuvenog Aleksandra Ace Nikolića.

- Tom čoveku dugujejem mnogo. On je stvorio igrača od mene. Radio je ukazivao mi na greške i mogu reći da sam zahvaljujući njemu i njegovoj upornosti postao ono što jesam.

Ubrzo se populani Sajo našao u vrh statističkih podataka, pa je 1985. godine bio prvi strelac YU lige, najbolji igrač i penaldžija. No, i to nije bilo dovpljno da se nametne tadašnjem selektoru Krešimiru Ćosiću.

- Naime, tada se reprezentacija okuopljala na pripreme za evropsko prvenstvo. Pomoćnik selektora Zoran Moka Slavnić je predlagao da na mestu centra igram ja. Krešo je, ipak, odlučio da to bude Zadranin Petranović - sa setom se proseća Obrad.

Ubrzo je put vodio u pečalbu. Najpre Turska Fenerbahče pa Istambul Tehnika Univerzitet a onda ponovo povratak u Borac nakon četiri godine kada je bio drugi strelac Prve lige. Sve pod dirigentskom palicom Ace Nikolića.

Zanimljivo je da je Obrad Šarančić bio veoma tražen i na samom početku pete decenuije života.

- Odigrao sam jednu sezonu u podgoričkoj Budućnosti gde sam po rečima košarkaških stručnjaka ostavio solidan utisak. Ali to su bili poslednji trzaji u vrhunskoj košarci.

Put je vodio u njegov prvi klub u Goč. Bila je to treća Srpska liga. Do pre tri godine nastupao je u veteranskoj ligi koja je bila divno druženje sa igračima koji su pre dve tri decenije žarili i palili na terenima širom Jugoslavije. Sada je Obrad, pre pola veka visoki vižljast dečak, u svetu biznisa. I opet je visina u pitanju. Ovoga puta nadmorska. Od 1100 metara u svojoj etno kući "Horizont" na obroncima Goča, prelepe srpske lepotice.

SA SINOM U PRVOJ POSTAVI

Obrad živi Vrnjačkoj Banji sa suprugom Jadrankom i sinovima Aleksandrom, Nikolom i Aleksom. Sa najstarijim Aleksandrom je dve sezone u Goču nastupao rame uz rame.

Obrad Šarančić i potpisnik ovih redova - Stojan Petković

ŽAL ZA SLOGOM

Posle provedene sezone u Borcu Obrad se obreo u Kraljevu u Slogi.

- Poziv Milovana Bogojevića Kimija se nije mogao odbiti. Sloga je bila u usponu ali su u međuvremenu redove napustili Divac i Babić. Ja sam trebao da nadoknadim nedostatak centara. Igrali smo kvalifikacije za Prvu ligu koja nam je izmakla za korak. Naime, u dva duela užički Prvi Partizan bio je bolji za samo jedan poen. I tako nam izmače elita. Ali ostala je lepa uspomena na tadašnje asove belih. Markovića, Andrića, Dašića, Drobnjak Jaćovića, Mijailovića, Savića, Medanovića...

"KLJUČ" PROTIV KARIJERA

U tadašnjoj Yugi reprezentacija je određivana po političkom ključu. Recimo po četvorica iz Srbije i Hrvatske, po trojica iz Bosne, Makedonije i Slovenije dvojica iz Crne Gore. A mi smo tada imali kvaliteta za bar pet ili šest vrhunskih reprezentacija. Mogli smo i Rusima da pariramo, ovako famozni "ključ" je umnogome doprineo da se neispune snovi mnogim igračima.