(1923 - 2012)

U Beogradu je u 89. godini od posledica moždanog udara preminuo partizan, šahovski velemajstor, novinar, publicista i kompozitor Svetozar Gligorić.

Mesto i datum sahrane biće naknadno objavljeni.

Rođen je 2. februra 1923. u Beogradu. Posle Jurija Averbaha (stariji pola godine) bio je najstariji šahovski velemajstor u svetu. Tri decenije (1950. - 1980.) je bio čelni igrač reprezentacije Jugoslavije, koja je posle SSSR bila druga šahovska sila sveta. Odigrao je za nacionalni tim 544 partije.U tom periodu osvojio je 13 olimpijskih medalja (zlatna i po šest srebnih i bronzanih) i pojedinačnu zlatnu olimpijsku medalju za najbolji rezultat na prvoj tabli na Olimpijadi u Minhenu 1958. sa 12 poena iz 15 partija. Tada je za njega David Bronštajn izjavio da je Gligorić treći igrač sveta iza Botvinika i Smislova.

Tri puta (1953. 1959. i 1968.) igrao je na Turnirima kandidata za svetskog prvaka. Dugo je smatran najboljim šahistom sveta van Sovjetskog saveza. Dao je i ogroman doprinos teoriji šaha. Tvorac je Mar del Plata varijante u Kraljevoj indijskoj odbrani i pojačanja u nekoliko sistema šahovskih otvaranja (Daminoj indijskoj, Španskoj partiji, Francuskoj odbrani…).

Veći deo karijere proveo je u Partizanu, ali je jedan od osnivača Sportskog društva Crvena zvezda. Titulu velemajstora Gligorić je dobio 1951. Sa prvenstava Evrope ima četiri zlatne, pet srebrnih i jednu bronzanu medalju.

Autor je više od 20 šahovskih knjiga. "Meč stoleća", knjiga posvećena duelu Fišer-Spaski 1972. u Rejkjaviku za titulu svetskog prvaka, bila je svetski bestseler i prodata je u više od 400.000 primeraka.

Za doprinos šahu dobio je brojna priznanja: sportista Jugoslavije 1958. (JSL "Sport"), Zlatna značka grada Beograda 1973, Nagrada AVNOJ, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Orden Nemanje prvog reda.

Bio je veoma uspešan novinar u Borbi, NIN i Radio Beogradu. Govorio je šest jezika.

Kada je prestao da igra šah, a posebno kada je 1994. ostao bez supruge Danice (mlađe sestre književnika Dušana Savkovića) sa kojom je proveo 47 godina u braku, počeo je da “prebira po klaviru” i kasnije i da komponuje i u 81. godini i na neki način privatno, uz pomoć istaknutih profesora i muzičara, “završio” je muzičku akademiju. Govorio je da je za njega muzika najlepša umetnost jer ono što je najdublje u čoveku to su emocije, a muzika ih sa lakoćom budi. Njegove kompozicije su nekoliko puta javno izvođene i naišle su na odličan prijem ljubitelja, ali i muzičkih stručnjaka. Vojislav-Bubiša Simić, jedan od pionira džeza na našim prostorima, čak je i aranžirao jednu Gligorićevu numeru. Krajem februara 2011. Gligoriću je objavljen CD “Kako sam preživeo 20. vek” uz koga je štampana i knjižica u kojoj je dao komentare pesama i sjajnu autobiografiju.

Rastao je u siromaštvu na mansardi zgrade Srpskog lekarskog društva. U prizemlju bifea u zgradi preko puta često je gledao kako posetioci igraju šah. Majka nije imala novac da mu kupi garnituru pa je sam napravio figure od praznih zapušača flaša za vino, a tablu je nacrtao tušem na poleđini bombonjere. Učio je iz knjige Ozrena Nedeljkovića “Udžbenik šaha” i isecao partije iz Politike. Vremenom je počeo da odlazi u Kolarčevu zadužbinu i u prostorijama Beogradskog šahovskog kluba, tada najjačeg u Kraljevini Jugoslaviji, igra šah. Sa14 godina postao je prvak Beograda za najmlađi uzrast, a potom i za igrače do 18 godina. Amaterski prvak Jugoslavije postao je 1939. u Zagrebu i osvojio titulu majstora. Bio ja potom još 11 puta šampion države.

Majka mu je umrla 1940. Ostao je siroče i primo ga je dr Niko Miljanić profesor Unverziteta, hirurug predsednik Šahovskog saveza Beograda. Sa njim je otišao u Crnu Goru kada je izbio rat i u leto 1943. pridružio se partizanima. Posle oslobođeea 1945. organizovao je Turnir oslobođenja Beograda a potom i prvi pojednačni šampionat Jugoslavije u Novom Sadu. Nastavio je i sam da igra a 1950. bio je član reprezentacije koja je na Olimpijadi u Dubrovniku osvojila zlatnu medalju. Uporedo se bavio i novinarstvom i 1954. iz Borbe je prešao u NIN ali ne kao šahovski već spoljnopolitički komenator. Imao je celu treću stranu u svakom broju.

Bio je prijatelj sa velikanima svetskog šaha posebno sa Bobijem Fišerom i bio mu je čest gost tokom njegovog dobrovoljnog izgnanstva u Južnoj Pasadeni. Novinari o tim posetama nikada nisu ništa saznali. Sa Predragom Kneževićem – Knežom sa kojim je prijateljevao od detinjstva, dogovorio je meč Gligorić – Fišer i veliki povratak američkog velemajstora 1979. i ali su sve pokvarili – novinari. Došli su u Sava centar dok je Fišer razgledao salu, naljutili ga pitanjima i on je otišao iako je imao ugovor na milion dolara. Gligorić ne bi dobio ništa, bila je to žrtva da vrati izgubljenog genija šahu.

Od 1974. je bio novinar u Radio Begradu i pratio je, kao izveštač, i meč u Rejkjaviku Spaski – Fišer 1972.

Odigrao je preko 3.300 turnirskih partija i pobeđivao na nekim od najjačih svetskih turnira. Igrao je u četvrtfinale turnira kandidata sa Taljem 1968. u Beogradu kada je izgubio sa 5,5:3,5. Internacionali majstor Vladimir Vuković tvrdi da je Gligorić bio u najužem krugu svetskih šahista sa najvećim brojem antologijskih partija – ostvarenja koja od početka do kraja nemaju ni jednu grešku.

“Gliga nacionale” preselio se u legendu.