Ovih dana sportska priča broj jedan  Istočnog Sarajeva je propast Rukometnog kluba Slavija. Od najavljivanja da će Slavija biti u vrhu Premijer lige, pa čak i sanjanja nastupa u evro kupovima, nije ostalo ništa.

Nema igrača, nema uprave, ima samo jedna grupa nekadašnjih entuzijasta, a danas razočaranih sportskih radnika. Oni nemaju kome da se obrate i da ponovo, kao što su to uradili prije 15-tak godina krenu sa pravljenjem kluba, igrača...Tada su bili mnogo mlađi, okretniji, željni dobrih rezultata...Danas, su ipak razočarani sportski radnici.

Kada su pravili zdravu rukometnu priču niko ih nije ometa, a kada su je napravili bili su gurnuti u drugi plan, a sada im je opet vraćena olupina od kluba.

 Pitanje je da li imaju snage, volje i želje da prolaze kroz nešto što su već radili? Ostavljam njima da o tome odluče, a proteklih dana slušam priču o Sportskom društvu Slavija. Pitam se samo o kakvom sportskom društvu pričaju. Sem što klubovi imaju isto ime, dakle Slavija, ništa im drugo nije zajedničko. Pardon, jeste boja dresova, plava ili plavo – bijela i to je sve.

Sportsko društvo ne postoji, ili možda samo na papiru, Dalje od papira se siguran sam neće mrdnutu! 

 Pitam se, kakav interes ima FK Slavija da bude dio Sportskog društva ili ŽOK Slavija. Svi imaju svoje uprave, svoje račune, niko nikome ne pomaže, valjda  i ne odmaže. Svak se o svom jadu zabavio i gleda da preživi.

Zato bi bilo dobro, zarad ovog našeg jadnog gradskom sporta da se manemo priče o Sportskom društvu, a naročito na nivou grada Istočno Sarajevo. Tu svaka opština ima svoje sportske poteškoće, probleme i muku muče da im opstanu klubovi.

O Sportskom društvu Slavija niko i ne razmišlja i ne zanima ga. Sportsko društvo Slavija ne postoji. Postoje klubovi sa tim imenom, a njima treba pomoć. A nju će dobiti samo od opštine u kojoj egzistiraju, jer apsolutno je jasno da Pale, Sokolac, Istočna Ilidža, Trnovo, neće, a i ne moraju da finansiraju klubove Istočnog Novog Sarajeva. To je tako i tako je uvijek bilo i biće...