Prva noćna utakmica u bivšoj Jugoslaviji - SD Drvodeljac iz Zabrežja

Ove godine navršilo se 71 godina od prve noćne utakmice u Novoj Jugoslaviji. Reflektori nisu prvi put zasjali na stadionu JNA, niti na popularnoj Marakani, već u selu Zabrežju kod Obrenovca.

Za otvaranje novog igrališta FK "Drvodeljca  u goste je pozvan Radnički iz Šapca. U nedelju 22. avgusta 1948. godine, sa početkom u 20:00 časova, na novom igralištu iza fabrike špiritusa "Dragan Marković" sjatilo se celo selo.

Kuriozitet ove istorijske i nesvakidašnje utakmice ogledao se u tome da je odigrana u noćnom terminu, a da se na tržištu još nisu proizvodili reflektori za slične namene. Zato su ljudi iz uprave kluba i Drvnog kombinata "Bora Marković"’ angažovali iskusnog majstora električara Stevu Bunčića iz Beograda, koji je konstruisao i postavio reflektore. Majstor Stevi su u poslu pomagali Mile Radojević, šef električarske radionice i mladi električari braća Aca i Dragutin Kujundžić i Dragoljub Marjanović.

Postavljeno je osam drvenih stubova sa reflektorima, visine šest metara. Posebno je bio interesantan način izrade reflektora. Jedan od sudionika ovog nesvakidašnjeg događaja, Slavko Jovanović  nam je pričao:  "Svaki reflektor sa sastojao od pocinkovanog levka, obloženog  iznutra gipsom u koji su bili utisnuti komadi razbijenog ogledala. Levak je bio zapremine oko 30 litara u koji su postavljene dve sijalice od po 500 vati. Jedna mašina u fabrici špiritusa pokretala je generator od pola megavata koji je napajao sijalice na stubovima - pričao nam je, sada pokojni Slavko Jovanović. Stolarski radnici su deset dana ranije postavili skele nosače reflektora.

Osvetljenje nije bilo istog inteziteta na svakom delu terena, i majstor Stanimir Ranković Pikula pribegao je malom lukavstvu i rešene pronašao u kanti sa krečom u prahu. Kad god bi lopta napustila teren  majstor i njegovi pomagači su je, brže bolje, strpali u kantu i odmah vraćali u igru. Nije nam poznato da li su igrači imali posledice u dodiru sa tako agresivnim prahom. U toku meča vršen je interni prenos utakmice za celo selo. Preko puta igrališta nalazila se baraka, Dom učenika, gde su đaci iz cele ondašnje Jugoslavije stanovalo i izučavalo stolarski zanat u "Bori Marković". Mladi Rade Čučuković je svaki čas pretrčavao ulicu i ukratko, kako je znao i umeo, informisao meštane o događajima na terenu preko zvučnika postavljenih na banderama duž puta koji je vodio kroz selo - sećam se reči pokojnog Slavka Jovanovića. Utakmica je završena bez pobednika (2:2), ali se o ovom nesvakidašnjem sportskom događaju dugo prepričavalo i zadržao u sećanjima sudionika.

Svojevrsna predigra ove neobične noćne utakmice odigrana je nešto ranije na starom igralištu u Gornjem kraju, zvanom Topolje. U goste je došao kombinovani sastav Partizana (Centralnog doma Jugoslovenske armije), kako je tada glasio pun naziv kluba. U vođstvu puta bili su čuveni igrači crno-belih Bobek i Čajkovski, koji se nisu skidali. Slavili su gosti sa ubedljivih 7:1, uz podršku velikog broja Zabrežana. Milan Pavlović Vukas, tada osmogodišnjak, zadužen za vraćanje lopti iz obližnjih njiva (nije bilo mreže na golovima), seća se da je jedini gol za Drvodeljac postigao Miloš Blažić.

Jedan od neumornih hroničara svog sela Momčilo Srećković Moci, svojevremeno urednik jedinih seoskih novina, zabeležio je između ostalog da je Zabrežje, zahvaljujući razvijenoj industriji, pristaništu i carini, kasnije pruzi uskog koloseka, počelo naglo da se razvija. Tako su đaci i studenti, koji su učili i studirali u Beogradu, već 1905. godine doneli prvu kožnu fudbalsku loptu. Fudbal dobija sve više poklonika i ubrzo se osnivaju dva kluba "Mornar" i "Borbaš". Pet godina kasnije odigrana je utakmica između "Paleža" iz Obrenovca i novoosnovanog "Zabreža". Po završetku Prvog svetskog rata obnavljaju se aktivnosti i osniva se se još nekoliko klubova, među kojima su "Radnički", "Karađorđe" i "Zanatlija" iz Obrenovca, 'Zabrež" i "Roka" iz Zabrežja.