Nikola Mikić je jedan od najiskusnijih igrača u redovima Zmajeva, i igrač koji izaziva poštovanje protivničke ekipe uvek kada je na terenu. Stub u odbrani Voždovca i uvek jedan od najkonstantnijih igrača u timu. Retko ko bi rekao da je Mikić pre samo nekoliko meseci bio blizu kraja karijere i blizu toga da “okači kopačke o klin”, ali ga je već dobro poznata atmosfera na “krovu” odvratila od toga i pokazala mu da ima još mnogo toga da ponudi srpskom fudbalu. Ima nečega magičnog na stadionu na krovu tržnog centra, što izvlači iz svakog fudbalera ono najbolje i pokazuje svu lepotu fudbala, a to je osetio i iskusni Mikić.

Tokom uskršnjih praznika pričali smo sa njim o njegovoj karijeri, o tome kako se oseća među Zmajevima i i dometima koje klub koji je organizovan kao FK Voždovac mora da postavi pred sebe.

Možemo li da se na trenutak vratimo na tvoje detinjstvo i na period kada te je prvi put zainteresovao fudbal? Kada si počeo da treniraš?

– Kao dete sam u Kraljevu počeo da treniram u školi fudbala „Bubamara“ koja postoji i dan danas, ako se dobro sećam tada sam bio treći razred. Nakon toga sam prešao u Obilić, i tu sam napravio neke ozbiljnije korake ka profesionalnoj karijeri. Tada sam imao 15 godina i na poziv kluba preselio sam se u Beograd. Obilić je tada bio jedan od najstabilnijih klubova i to je bilo veliko iskustvo za mene i u njemu sam ostao sve do prvog tima.

Prvo iskustvo u seniorskom fudbalu Mikić je stekao u Policajcu, a nakon toga je usledio i poziv velikana, Radničkog iz Niša i prelazak u Napredak iz Kruševca koji će, kako će se pokazati, biti presudan.

– Nakon policajca prešao sam u Radnički iz Niša, koji je tada bio stabilan drugoligaš i tamo sam se zadržao tri  i po godine. To je bilo sjajno iskustvo i čak sam jedno vreme bio i kapiten tima. Nakon toga usledio je poziv Napretka iz Kruševca, tačnije trener Jovica Škoro me je pozvao da se priključim timu, i on je najzaslužniji za to što tada prešao u Kruševac.

Kako se sećaš perioda u Kruševcu?

– Proveo sam sjajne dve i po godine u Napretku, i prvi trener mi je, kao što sam rekao, bio Jovica Škoro, a nakon njega je došao Nenad Sakić. On je čovek kojeg izuzetno cenim i poštujem i zaista sjajan trener koji je mnogo uradio za mene. On je jednim delom i zaslužan za to što sam ja otišao u Crvenu Zvezdu nakon toga.

Kako je došlo do prelaska u redove crveno-belih?

– Nakon sezone koju sam odigrao zaista sjajno, počelo je da se govori o interesovanju Crvene Zvezde i Partizana. Međutim, pošto sam veliki Zvezdaš, za mene nije postojala opcija prelaska u crno-beli tabor. Tokom pauze u prvenstvu mene je pozvao Dragiša Binić na hitan sastanak na stadionu Napretka, na kojem su bili on i Maza Vasilijević. Tada me je Vasilijević samo „spakovao“ u kola i odvezao u Beograd, tako da možemo da kažemo da me je Zvezda skoro pa „kidnapovala“ .

Robert Prosinečki prepoznao je tebi lidera ekipe, i namenio ti kapitensku traku tima i ukazao veliku čast?

– Kada sam došao u Zvezdu, nisam igrao, već sam tek kasnije debitovao, ako se dobro sećam bio je to meč sa Radom na Banjici. Tada je trener bio Pižon, a kasnije je došao Prosinečki koji mi je ukazao poverenje i dodelio kapitensku traku. Ninkov je otišao u Tuluz, Vilotić je takođe napustio klub, tako da je kapitenska traka pripala meni i to smatram za jednu od najvećih privilegija koju sam imao kroz karijeru. Kada je otišao Prosinečki, u klub je došao Saša Janković kao trener, i ubrzo se vratio i Nenad Milijaš, a kada se u klub vrati Nenad Milijaš, koji je takva veličina i koji toliko znači za Crvenu Zvezdu, ne mora niko ništa da vam kaže, sami ostavljate traku onome kome je namenjena. U svakom slučaju, to je bio jedan sjajan period moje karijere.

Kako se sećaš saradnje sa legendom kakva je Robert Prosinečki?

– Velika čast i privilegija bila je raditi uz jednu takvu veličinu koja se dokazala u evropskim i svetskim okvirima, uz istinsku legendu fudbala. Jedan veliki čovek koji je mnogo uradio za mene. Došao je u klub kada je Zvezda bila u teškoj situaciji, ali to nije moglo lako da se primeti. Robi je dosta vukao ekipu, podizao nas psihički i svojim autoritetom, harizmom i snagom karaktera ulivao nam samopouzdanje kada je bilo najteže i svi smo bili spremni da poginemo za njega. Jednostavno Partizan je tada bio mnogo jak i mi smo uspeli da osvojimo samo Kup sa Robijem.

Nakon Zvezde, dolazi do preska u Tursku, ali malo ko zna da si bio na pragu Rostova. Šta se desilo?

– Na kraju sezone osetio sam da je vreme da nastavim dalje i najrealnija opcija bila je prelazak u Rostov. Sve je skoro bilo dogovoreno, ja sam bio spakovan i spreman za put u Rusiju, međutim u pregovorima između dva kluba je u zadnjem momentu došlo do neslaganja i čitav transfer je propao u poslednjem momentu. Onda dolazi do prelaska u Manisaspor i to su bile dve sjajne godine. Deo Turske u kojoj je Manisa je predivan i ljudi su takođe sjajni, tako da to pamtim kao zaista jedan divan period. Klub je bio fenomenalno organizovan, i sve je zaista podređeno tome da se stranac oseća što lepše i što prijatnije u svom klubu.

Nakon Turske, vratio si se na kratko u OFK Beograd, a zatim se obreo i u Grčkoj, da bi se na kraju vratio u Manisaspor odakle si došao u redove Zmajeva. Ovde naša priča postaje interesantna i pokazuje snagu koju ima kolektiv FK Voždovac i atmosferu koja vlada u redovima voždovčana. Vratimo se u taj period kada si došao na “Krov”.

– Nakon drugog boravka u Manisasporu i prekida saradnje, čvrsto sam rešio da ću napustiti fudbal i prekinuti karijeru.

Jednostavno nisam sebe video u srpskom fudbalu jer sam već 7 godina igrao u inostranstvu, a poznavajući prilike u našem fudbalu, nisam mislio da mogu da nađem korektnu sredinu u kojoj mogu da nastavim svoju karijeru.

Međutim, jedan poziv sa „Krova“ promenio je sve.

– Usledio je poziv vlasnika kluba, kao i direktora kluba, Gorana Grkinića i nakon sastanka i razgovora koji smo obavili uvideo sam da je Voždovac jedna prava, zdrava i pristojna sportska priča. I pre toga čuo sam da je Voždovac klub koji je sjajno organizovan i koji sjajno funkcioniše, ali dok ne vidite to svojim očima, vi u to ne verujete. Tako je bilo i sa mnom.

Iz jedne situacije u kojoj sam bio spreman da završim karijeru i da prestanem da se bavim fudbalom, došao sam u situaciju da više nego ikad uživam u fudbalu, i to u jednom klubu koji je zaista sjajan.

Kada sam video kako je klub uređen, kako su ljudi koji rade u klubu posvećeni poslu i da podređuju sve uspehu Voždovca, kako iskreno vole klub, to je atmosfera koja vam daje želju, volju i veliki motiv da date sve od sebe i da nastavite da se bavite fudbalom.

Mislim da je Voždovac jedan od najorganizovanijih klubova u zemlji, ima sjajnu atmosferu u svlačionici, svi saigrači se poštuju i pomažu jedni drugima, zaista veliko drugarstvo vlada među svima u klubu.
Mogu slobodno da kažem da sam u klubu stekao prijatelje za ceo život, počevši od starijih saigrača koji su moja generacija, Pavika, Miša, Matke, Mare Jovanović, Ćirko i ostalih momaka, jer svi zaista funkcionišemo kao jedna velika porodica.

Voždovac je spoj iskusnih i mladih perspektivnih igrača, kako ti vidiš tu fuziju koja se dešava u našem timu?

– U Voždovcu su stariji saigrači maksimalno naklonjeni mlađima i trude se zaista da im pomognu na sve načine. Savetuju o ishrani, o treningu, o ponašanju, a to nije slučaj u svim klubovima. U nekim klubovima, stariji saigrači te nekako odbace i pred tobom kao pred mladim igračem je mnogo dokazivanja i borbe sa mnogo stvari, što uveliko otežava samo privikavanje na seniorski fudbal. Ovde je sve podređeno porodičnoj atmosferi i zajedničkom uspehu. Zaista se iskreno voli klub, to se vidi na svakom koraku. Nije Voždovac klub u kojem neko može da se materijalno obezbedi za ceo život, ali se svuda vidi iskrena ljubav prema klubu i želja da klub bude što uspešniji i da raste iz dana u dan.

Sezona koja je u toku ne zadovoljava nikoga u redovima Zmajeva, kako ti vidiš sve što se dešava, da li ćemo sledeće sezone vratiti klub tamo gde zaista pripada, a to je plej of i borba za izlazak u Evropu?

– Ako pogledamo organizaciju kluba, igrače koji igraju u klubu, uslove koje imamo, možemo slobodno da kažemo da klub ne zaslužuje nikako da bude na mestu na kojem se nalazi trenutno. Ova sezona je samo splet nekih okolnosti koje nam nisu išle na ruku ove godine. Siguran sam da će klub sledeće godine pucati na sam vrh tabele i na jedno od prvih 5 mesta, nema sumnje da po svemu to zaista i zaslužuje.