U današnjem svetu u kojem se brzo živi, nemamo baš toliko vremena da obratimo pažnju na to šta jedemo, a ako smo roditelji, retko obraćamo pažnju i na to šta nam deca jedu. Bitno je “da su deca sita”.

Uskoro nam se približava svetski dan zdravlja, i to je dobar momenat da podsetimo da se broj gojazne dece u zadnjih 50 godina povećao za preko 300 posto i da se oboljenje kao što je dijabetes javlja kod dece u slučajevima mnogo većim nego pre.
Takođe mladi sportisti nisu svesni koliko ishrana može biti važna za period pre treninga, za sam trening, kao i za oporavak nakon treninga. 

Od 7. aprila, Svetskog dana Zdravlja, FK Voždovac pokrenuće rubriku „Mišin kutak“ u kojoj će prenositi savete prvotimca Miloša Mihajlova, koji je izvrstan primer sportiste koji pruža vrhunske partije, čak i u 37. godini, a po njegovim rečima spreman je da igra minimum do 40. godine. Uvek prvi na treningu, sa kojeg zadnji odlazi, u perfektnoj formi, iako u poodmaklim igračkim godinama, primer za sve saigrače.

Mihajlov će podeliti svoja iskustva o zdravoj ishrani, ispravnom treningu i oporavku nakon treninga, kao i o samom ponašanju na terenu prema protivnicima, sudijama i ostalim učesnicima utakmice.

Priču sa Mihajlovim započinjemo vraćanjem u početke igranja fudbala i pitamo ga da li je tada uopšte imao svest o zdravoj ishrani i ispravnom treningu, i šta to može značiti za jednog mladog sportistu i za njegove performanse na terenu.

– Iskreno, kao dete koje je počinjalo da se bavi fudbalom nisam imao svest o zdravoj ishrani, kao ni mnogi tada, a nažalost ni sada. Odrastao sam kao i svi na majčinoj kuhinji, koja je zaista bila donekle zdrava, ali klasična „srpska“, često malo teža. Svoju svest o zdravoj ishrani razvio sam tek pre jedno 6 godina, kada sam sticajem okolnosti bio upućen na zdravije načine ishrane.
Što se tiče treninga, tu sam bio dobro potkovan, jer sam čak i kao dete imao koncidionog trenera, koji je radio sa mnom pored standarnnih treninga. Čak sam i sa svojim ocem redovno trenirao i radio na sebi, tako da uvek imao svest o važnosti koju ima pravilno vežbanje i razvoj mladog igrača u tom segmentu, ali sada kada pogledam unazad, ono što je tu sigurno falilo jeste svest o zdravijoj ishrani. Kao što rekoh, tek pre koju godinu spletom okolnosti shvatio sam koliko je bitna zdrava ishrana i koliko utiče prvenstveno na zdravlje. Fizičko, ali i psihičko, a zatim i na sportske rezultate i uspehe, kao i kod oporavka i treninga i utakmica. Tada sam upoznao i ljude koji su iz te branše i malo su mi otvorili vidike što se tiče ishrane. I sasvim sam siguran da mi je to u velikoj meri i produžilo karijeru, a mogu da zamislim šta bi bilo da sam i ranije imao ovu svest.

Bio si u Partizanu, da li je tamo bio stručnjak koji je radio sa igračima na ishrani, da li je tada postojala svest o tome kako sportisti treba da se hrane?

– Iskreno ne. Kada se sada prisećam, mogu slobodno da kažem da to nisu bili sportski obroci. Sećam se da smo za ručak nekada imali testeninu, što je u redu, ali nekada smo imali meso sa krompirom, a nakon toga i palačinke sa eurokremom i plazmom, što po meni nije u sportskoj priči. Naravno da se i to može jesti ponekad, ali tome nije često mesto u sportskoj ishrani. Sećam se da se nakon nekog vremena desilo da klupski doktor smanjuje obroke, jer se par igrača tokom takve ishrane i ugojilo