Opiši ukratko svoje rukometne početke u Železničaru?

Uh to je baš, baš davno bilo… 2004. godine, još u osnovnoj školi moj tadašnji nastavnik fizičkog Živorad Petrović počeo sa đacima na času da radi prve rukometne korake i tada je video u meni “malenog rukometaša” što se kasnije ispostavilo da je bio u pravu. Predložio mi je da dođem na jedan trening u Železničaru, gde sam ja u razgovoru sa svojim roditeljima i pristao. Otac me je doveo na trening i tu je sve krenulo da kažem svojim tokom. Moj prvi trening, velika trema, novo društvo, novi ljudi.. Bilo je zanimljivo. Moram da napomenem da sam u početku prvo bio golman, ali kratko možda pola godine i onda je trener Paja Pavlović odlučio da me stavi na poziciju srednjeg beka i povremeno levog krila gde sam se super snalazio i od tada pa do dan danas igram te dve pozicije.

Te 2016. godine afirmisao si se u Nišu pa je usledio poziv iz Beograda, u pitanju je bila Crvena Zvezda. Reci nam nešto o toj sezoni u Beogradu.

Tako je. Nekada sam igrao dobro, nekad loše, ali te 2016. Železnicar je ispadao iz lige, bila je velika finansijska kriza, igrala su samo niška deca i bilo je lepo. Onda pred početak playoff-a usledio je poziv Crvene Zvezde gde sam odlučio da je vreme da odem. Taj završetak sezone nije bio značajan u Zvezdi, trebali smo samo da “odradimo” do kraja prvenstvo i ako možemo nekom da pomrsimo račune. Sledeća godina u Beogradu je bila puna uspona i padova, ta godina će mi ostati u lepom sećanju. Nismo imali sreće da uzmemo titulu prvaka države koja je bila prioritet ali smo uspeli da uzmemo kup Srbije i doneli radost u klubu posle 9 godina bez trofeja. Tu sam dobio poverenje Nenada Peruničića što sam i iskoristio. Dosta sam naučio od njega što u rukometnom pogledu, što u ljudskom.

Privatna arhiva

Igrao si i u Beloj Palanci koja se takmiči u Super B ligi “Istok-Zapad”. Kakav je rukomet u elitnom takmičenju a kakav je u rangu niže?

Dosta je slabiji i što se tiče organizacije, a i utakmica… Mada je moram da priznam te godine je bilo jako zanimljivo. Bile su nekoliko ekipe uz naravno Belu Palanku koje su se borile do samog kraja za ulazak u viši rang.

Privatna arhiva

U Beloj Palanci si igrao sjajan rukomet što je rezultiralo da te ponovo angažuje matični Železničar. Da li te je iznenadio poziv obzirom da “Želja” trenutno igra regionalnu SEHA ligu i puca na osvajanje titule u domaćem šampionatu?

Moram i to ti kažem. U Palanci sam osetio pravu draž rukometa, mnogo sam zavoleo te ljude, navijače, upravu kluba.. Oni baš žive za rukomet. Svaka utakmica, prepuna hala, bodrili su nas do poslednjeg zvižduka i kako da ne odigraš svaku utakmicu na visokom nivou kada imaš takve navijače!? Moraš to ti je obaveza. Onda je usledio poziv Želje da se vratim u klub gde se nisam premišljao uopšte i nisam bio iznenađen.Pratio sam ih tokom prošle sezone i video da će igrati SEHA ligu što je meni i odgovaralo. SEHA je znatno jača od domaćeg prvenstva i puno znači mladim igračima da što više napreduju jer igraju protiv ozbiljnih ekipa poput Vardara, Zagreba, Meškov Bresta… To su ekipe koje igraju Ligu šampiona i to dosta znači. Za sada ide sve svojim tokom, pružamo dobre partije u SEHA ligi ali to je sve uvertira za ono što nas čeka a to je play-off domaćeg prvenstva i ako bude sve kako treba zašto da ne uzmemo titulu.

Svojim igrama si zaslužio poziv juniorske reprezentacije. Reci nam nešto o tvojim igrama i u kojim takmičenjima si nastupao?

Uh taj poziv reprezentacije je bio 2015. godine.Pružao sam tada dobre partije u Železničaru, to je sve pratio trener reprezentacije Vladimir Stanojević i usledio je poziv. Bio je trenažni proces od 3-4 u Kragujevcu. Okupili smo se ispunio sam očekivala trenera i odigrao dobro prijateljske utakmice i dobio sam poziv da putujem sa reprezentacijom na Svetsko prvenstvo u Brazilu. Za mene je to bila velika čast i privilegija da branim boje svoje države na tako velikoj smotri. Spletom okolnosti nismo se proslavili tamo, ispali smo u grupnoj fazi zbog lošije gol razlike i na kraju zauzeli  17. mesto. Ali dobro Bože moj, kao što rekoh jedno baš lepo iskustvo.

Privatna arhiva

Šta su ti mane a šta vrline na terenu?

Pa ne znam stvarno, ne volim ja o sebi da pričam, to možes pitati nekog ko me poznaje ali neka bude da imam dobar pregled igre i da sam kreativan, a mana definitivno moram da se ugojim pošto imam malo kilograma.

Ko je tvoj uzor u rukometnom pogledu?

Moj uzor od malena je Ivano Balić. Taj čovek je najbolji igrač svih vremena, doktor rukometa. Fantastičan smisao za rukomet je imao, odličan pregled igre, dobar šut, prodor, znao je u svakom trenutku šta će uraditi sa loptom.

Reci nešto mladim polaznicima, šta je najbitnije da bi se došlo do uspeha?

Pa klincima koji počinju sa rukometom bih preporučio da nikada ne odustaju i da će sav trud, znoj i rad na treningu da im se isplati na kraju. Teško je jer se sve ostalo “žrtvuje” ali na kraju se i sve to isplati i posle uživas u ostatku života! Tako da klinci -Never give up.