Na tribinama Čaira posle dužeg vremena ponovo srećemo “staro” lice. Dragan-Bure Mitrović, ubojiti strelac Radničkog, centarfor, a po potrebi štoper, half ili bek, igrač koji samo među stativama nije stajao, godišnji odmor provodi u Nišu, gradu gde je započeo svoju prvoligašku karijeru. Rođeni Leskovčanin, žitelj Grčke, već više od dve decenije i sa mestom prebivališta u Stilidi, u Nišu je na odmoru i to je šansa koja nije smela da se propusti…Prilika da mlađim čitaocima našeg sajta dočaramo ambijent zlatnih godina niškog fudbala, a one malo starije podsetimo kako je nekad bilo.
Na samom početku, opiši nam, kako se zakotrljala “bubamara” u domu Mitrovića u Leskovcu?
- Ja sam trenirao rukomet i moj dečački san nije bio fudbal. Uspešan sam bio u rukometu, igrao sam na poziciji levog krila i kao pionir bio sam selektiran u reprezentativne selekcije. Neposredno nakon obavljenih selektivnih priprema kod Mileta Isakovića i nakon mog povratka u Leskovac, na nagovor drugara pristupio sam nižerazrednom klubu FK Hisar, a sve zbog toga što oni nisu mogli da se takmiče u ligi ukoliko nemaju mladje kategorije. Mene su pozvali samo da popunim broj. Ipak, tu sam skrenuo pažnju na sebe i ubrzo je usledio poziv da pređem u Dubočicu, u kojoj sam debitovao sa samo 15 godina. Prvu utakmicu za tadašnjeg drugoligaša odigrao sam protiv Napretka iz Kruševca. Sve se izdešavalo kao na filmskoj traci, za samo tri meseca, a kako sam i u Dubočici svojim igrama skrenuo pažnju usledio je poziv najpre za reprezentaciju RIS-a, pa za reprezentaciju Srbije i na kraju za reprezentaciju Jugoslavije. U tim reprezentativnim mlađim selekcijama saigrači su mi bili golmani Pejić i Dika Stojanović, Piksi, Prosinečki, Boban, Šuker, Asanović, Mrkela, Petrić… igrači koji su kasnije postali zvezde u evropskim i svetskim razmerama. Ja sam bio jedini fudbaler iz drugoligaške ekipe.
Kako si se snašao u toj situaciji s obzirom na brzinu dešavanja i s kim si se najviše družio?
- Na svako okupljanje sa reprezentacijom sam uvek išao sa Piksijem. Nikad se nismo razdvajali. Kasnije, kada sam prešao u Radnički to druženje se nastavilo i maltene 24 sata dnevno smo bili zajedno. Od ranih jutarnjih časova i zajedničkog odlaska u školu, treninga, priprema, utakmica… uveka zajedno. Tadašnji trener Bata Ivko Glišović, koga se sećam kao izuzetnog čoveka, trenera i kao sjajnog motivatora, ali velikog šereta, uvek bi govorio„Gle gi ova dvojica, dve cvećke iz istu saksiju“…
Postao si reprezentativac. Da li je bilo pritisaka i vrbovanja za prelazak u neki drugi klub ?
- Još tada, na tim reprezentativnim okupljanjima, bilo je raznih „savetodavaca“ koji su se nudili da nas ubace u veće klubove. Međutim, meni je u mislima bio samo Radnički. Vrlo često sam, kada postignem gol za Dubočicu, uzvikivao ime nekog od fudbalera Radničkog. Kao što danas klinci uzvikuju ime Ronalda, Mesija…ja sam veličao Mitoševića… Posle samo godine igranja u Dubočici usledio je prelazak u Radnički. Kada sam došao na Čair nisam mogao da verujem da mi se sve to dešava. Imao sam osećaj da sanjam, da se to nekom drugom dešava, a ja posmatram sa strane. Zamislite, do pre mesec dana sam uzvikivao ime Mitoševića kad postignem gol, a sad taj isti Dule mi pokazuje kako da se otarasim centarhalfa, kako da se postavim u određenim situacijama ili da ga je tokom utakmice zamenim. To je bilo za mene nekako nestvarno.
Konačno, debitantski nastup za prvi tim ?
- Moj debi za prvi tim Radničkog je bio na istorijskoj utakmici portiv Slobode iz Tuzle. Istorijska je zato što je to bila prva utakmica pod reflektorima na Čairu. Debitovao sam kao 16-godišnjak. Moji roditelji su za tu priliku došli iz Leskovca i bili su smešteni u loži na zapadnoj tribini. U jednom trenutku, centralhalf Slobode Verlašević, koji je bio jedna prava gramada od čoveka, a ja izgleda njemu „noćna mora“ na toj utakmici, startovao je prilično grubo i pokosio me tako da čika Koce (fizioterapeut Vukosav Kocić) nije mogao 5 minuta da me povrati da dođem k sebi. U tom trenutku majka se onesvestila i nikada nije više došla da gleda ni jednu moju utakmicu.
Koji trenutak u svojoj bogatoj fudbalskoj karijeri bi izdvojio, neku utakmicu, gol ?
- Igrao sam preko 350 utakmica za Radnički, igrao sam i u Kupu UEFA, ali najdraža utakmica i naravno pobeda je bila nad Partizanom na JNA, odmah nakon odigrane revanš utakmice u Bratislavi, u Kupu UEFA, gde smo izborili prolaz u naredno kolo. Rukovodstvo kluba je molilo savez da se utakmica, koja je bila na programu u subotu, pomeri za jedan dan i igra u nedelju jer smo utakmicu u Bratislavi igrali u sredu kasno uveče i naš povratak u Niš je bio planiran za četvrtak popodne. Taj jedan dan odmora bi nam mnogo značio, ali u savezu su ostali gluvi na naše molbe i morali smo na JNA da istrčimo u subotu. Partizan je u tu sezonu ušao kao šampion, u crno-belom dresu su igrali Mance, Vukotić, Živković, Klinčarski… Ali, inat i ovaj južnjački mentalitet, jedinstvo ekipe i drugarstvo koje je vladalo dalo nam je dodatnu snagu i uspeli smo da taj mocni Partizan bacimo na kolena pobedivši sa 2: 1. Mislim da je to poslednja pobeda koju je Radnički ostvario na JNA. Tu utakmicu bih izdvojio kao najdražu u svojoj karijeri, jer tu sam osetio koliko smo u stvari mi bili vezani jedni za druge, kakav je duh drugrastva vladao. Disali smo svi kao jedan. To je bio pravi tim, jak kolektiv. Tu sezonu crno-beli su završili kao drugi, sa dva boda manje od Zvezde i sigurno je da su mnogo patili za bodovima izgubljenim u toj utakmici sa nama.
U Nišu si proveo 9 godina, odigrao preko 350 zvaničnih utakmica. Kako je tekla tvoja fudbalska karijera nakon odlaska iz Radničkog ?
- Karijeru sam posle Radničkog nastavio u inostranstvu, najpre Francuska (Sargemin) pa onda u Grčkoj (Veria, Kria Vrisi, Rodos, Pierikos Katerini). U Grčkoj nisu svi klubovi bili poznati na evropskom nivou, niti su to bili prvoligaši, ali su za mene bile to izuzetno povoljne finansijske ponude. Za uzvrat, odužio sam im se golovima, u svakoj ekipi sam bio najbolji strelac i to po nekoliko godina uzastopno. Igrajući za Kria Vrisi (Treća liga Grčke) na 75 utakmica sam postigao 55 golova. Od strane Fudbalske federacije Grčke sam proglašen za najboljeg strelca-stranca svih vremena. Još niko nije potukao taj rekord… Kada je trener Dijamantopulos preuzeo ekipu Pierikos Katerini, a koji je u prethodnoj sezoni uzeo titulu sa Olimpijakosom, zamolio mi je da pomognem, iako sam mu ja govorio da mi je već 36. godina i da je vreme da prestanem sa aktivnim igranjem fudbala „Ne“ odgovorio mi je, „vreme je da promeniš mesto u timu“ i postavio me da igram na mestu štopera. Proveo sam još 4 godine u timu igrajući kao štoper, a ujedno sam bio i najbolji strelac ekipe sa 15-16 golova po sezoni.
Šta te je navelo na konačnu odluku da staviš tačku na igračku karijeru?
- Sa 40 godina je stvarno bilo dosta igranja i onda sam prihvatio savet mog trenera i počeo da se bavim trenerskim poslom. U Nišu sam završio Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, a „A“ licencu UEFA stekao sam u Grčkoj. Na poziv predsednika opštine Stilida osnovao sam fudbalsku akademiju i evo već 14 godina je vodim, a tu sam i ostao da živim. Vodim i ekipu koja se takmiči u Petoj ligi Grčke, a svi igrači u timu su ponikli u našoj fudbalskoj školi. To je najmlađa ekipa u ligi i budućnost je pred nama, jer nećemo se zadovoljiti samo takmičenjem. Naše ambicije su da napredujemo kroz rad škole i konstantnim prilivom igrača iz naše škole uspemo da se domognemo mnogo kvalitetnijeg takmičenja u višim ligama. Cela opština Stilida je uz nas i imamo veliku podršku.
Imajući u vidu tvoje 25-godišnje iskustvo aktivnog igranja fudbala i evo uskoro će 15 godina bavljenja trenerskim poslom, kakvu bi poruku mogao da pošalješ Nišlijama, Radničkom…?
- Kad pomenemo Radnički, izuzetno bi mi bilo drago da Radnički zauzme mesto na fudbalskoj mapi Srbije koje mu pripada. Klub mora da teži najvišim ciljevima, ali i da se neprestano razvija, infrastrukturno i kadrovski. Građani Niša treba da shvate da je Radnički brend koji pripada gradu, ali i šire, celom regionu. Treba mu sva moguća podrška – od masovnog dolaska na stadion do finasijskih sredstava. Lokalna samouprava očigledno ne može da izdrži teret finasiranja celokupnog niškog sporta, pa tako i Radničkog. Čitav grad treba da diše za Radnički, da nam se deca bave sportom i da prate sport. Ukoliko sportske aktivnosti budu zamenili telefoni, „Farme“ i „Parovi“, biće to pogubno za društvo u celini.
Sa Buretom priči nikad kraja…Bilo je još puno anegdota, evociranja uspomena, podsećanja na neka bolja vremena. Ali nešto smo ostavili i za neko drugo viđenje…
I u ledenu Dravu – zbog opklade
Bilo je i mnogo anegdota. Evo sećam se jednom, pred utakmicu u Osijeku, šetamo posle ručka pored Drave, hladno „do kostiju“ što se kaže, kad jedan od fudbalera naglas reče „Jel sme neko da uđe u Dravu“, a jedan od prvotimaca mu odgovori „Ja ću, al’ za 200 marke“… I pade opklada. Počesmo svi da skupljamo ko koliko ima, sakupismo 200 maraka i ostavismo ih kod Bata Koceta, da budu „na sigurno“. I bi učinjeno. Onako obučen, naš saigrač, iako je temperatura bila u debelom minusu, zagazi u Dravu do pojasa. Potom brzo izađe na obalu, pa trk nazad vičući„Daj pare Bata Koce“. Istrže pare našem fizioterapeutu iz ruke i sprint u hotel. Ne verujem da bi ga Binić, i kad je bio u najboljoj formi, stigao…
Pa daj ga, ko ti brani…
Pominjem ponovo Bata Ivka, velikog čoveka i velikog trenera i izuzetnog motivatora. Pred utakmicu sa Vardarom u Skoplju, koja nam je bila od izuzetne važnosti za plasman u Kup UEFA, a bio nam je potreban bar bod, vladala je izuzetna napetost u ekipi. Važnost meča nas je opterećivala, a Bata Ivko je samo nešto mozgao u sebi s pogledom uprtim u daljinu. Mi sedimo u svlačionici, tišina, niko ne progovara… U jednom mometu Bata Ivko se okreće meni i obrati mi se „Bure, jel možeš ti da daš gol danas“? „Mogu Bata Ivko“ – odgovorih mu. „Pa jel ti brani neko sinko, daj ga!“ Nastade smeh u svlačionici odmah se atmosfera razvedrila, izašli smo na teren i ostvarili uspešan rezultat. To drugarstvo u ekipi je obeležilo moju karijeru u Radničkom i to mi je glavni utisak, a to koliko sam golova dao, samo je statistika i ništa više…