Nije najgora stvar raditi pogrešno. Još gore je ne raditi, ne stvarati, ne boriti se. A najgore raditi loše zbog svoje lične koristi. Svako  je u nekoj od ove tri fascikle tamne boje. Lične satisfakcije ispred svega ostalog. Osećaj za druge ne postoji, nije izgrađen. Kreacije su lične, izbor je samostalan. Istina je da je danas manje hleba, a više igara I da je danas više nego ikad u "igre" umešana politika u Srbiji. Gledajući fudbal vidiš jednostavne stvari iz života, koje te ili obraduju ili zabole. U poslednje vreme više toga zaboli. Ne fizički, još jednom da naglasim vama koji budete ovo čitali, a ne pravite razliku. Što sve vidite kroz spoljašnji bol.

Foto: Jelena Polić

Brine me nestručnost koja je okupirala ovaj sport. Što moram da viđam uplakanu decu nakon utakmice čak i nakon pobede, samo jer se tamo neki tzv. trener loše poneo prema njemu? „Promašena šansa, prilika da sebe proslaviš, a šta si ti uradio? Da čujem šta? Omašio ceo gol sa 5m. Sram te bilo, polazi na presvlačenje!” Sećam se, reči su jednog trenera, na utakmici tamo u Zemunu između mlađih pionira INAČE NEZVANIČNA LIGA, gde sam ja bila u ulozi prvog sudije pomoćnika. Zgroženo gledam dete, koje je u tom trenutku bilo jedno od boljih na terenu. Simpatične plave kose, u dresu koji mu je bio pet brojeva veći. Seda pognute glave i vidim kako plače. Utakmica meni više nije primarna stvar, u ovoj situaciji čak tercijarna. Prvo su mi bila osećanja tog deteta, a drugo kako bih toj mizeriji od čoveka jednim volej udarcem izbila celu vilicu. Možete misliti, u tom trenutku mi se bilo šta šutiralo što može biti nalik fudbalskoj lopti (u ženskoj ligi uveliko je trajala pauza). Ode mi linija za ofsajd, koga briga. Razarajuće iritantan zvuk tog istog trenera me budi. Napada sad mene. Ključam, ne mogu više da ćutim (kada sam ja pa to i mogla). Rešavam to olako, iskustvo sa tom sortom ljudi me učinilo efikasnijom prilikom raspravljanja.

Zašto jednostavno kada može komplikovano? Da li se i vi pitate zašto deca koja taj fudbal treba da shvate kroz igru i razonodu imaju pritisak kao da su seniori? Roditelji, treneri.. Svi leče neke svoje komplekse nad njima, svoje neostvarene snove. Forsiraju priču koju oni žele da vide i čuju. Ponovo zapostavljajući tuđe snove, znam da je pozamašna cifra ljudi koja bi nešto promenila samo da mogu. Stojim pri stavu da ako svako od nas uloži minimum želje i truda, da će promene biti i više nego globalne. Ko je spreman?

Za poboljšanje celokupne situacije nije potreban novac. Potreban je rad, znanje. Volontiranje u nečemu nekad i može biti ulaznica za uspeh. Šta je sa promocijama o zdravom načinu života, borbi protiv rasizma i nasilja? Sve se to kroz edukaciju i posetu po školama može promeniti. Na negativnim pojavama treba raditi kao i na dopunama propisa u okviru svih fudbalskih organizacija. Uvesti redovna predavanja i seminare o gore navedenim temama. Kad kreneš i kao pojedinac možeš dati doprinos. Ali ne, ne žele svi da volontiraju. Koji je tu interes? Koja je poenta učiniti nešto dobro ako to nema finansijsku potporu?

Glavni dirigenti u srpskom fudbalu svakako su kontrovezni biznismeni, nefudbalski ljudi koji sebe nazivaju sportskim radnicima. Merilo za deobu prvog mesta i kraha fudbala su deblji novčanici, a sa druge strane centralne figure tog zelenog tepiha (igrači) tretirani kao poslednja rupa na svirali bivaju i previse marginalizovani. Još jedan od faktora koji doprinosi krahu srpskog fudbala je i trenerska nestručnost koja je dovedena na i više nego sramotan nivo, na štetu možda i najviše fudbalera čiji se rub propasti uglavnom vidi po završetku karijere.

Koliko samo imamo primera onih muškaraca koji su svoj život posvetili fudbalu, odrekli se svega, napuštali škole, pošto do fakulteta nisu ni mogli stići, vođeni mišlju da će uspeti. A koliko je njih stvarno uspelo, znate li procenat? Postaju iskorišćeni, upadajući u zamke menadžera sa laznim pričama, neispunjenim obećanjima. Treba se nositi sa tim nametnutim teretom, izabrati pravu sredinu.

Danas je postati trener lako, odeš platiš I to je to. Za C licencu ne moraš ni da ideš na ta predavanja, koja zamislite traju jedan dan. Gde nestaju kvaliteti, zašto ne postoje neki preduslovi za ispunjavanje kriterijuma, pa gde je logika da neko ko u životu nije trenirao ovaj sport, ne poznaje pravila fudbalske igre, danas sutra uči našu decu? Tehničko taktička obučenost jenjava. Otvaraju razne kafane, barove, splavove gde je sve više pristalica upravo ljudi iz fudbala koji uživaju u čarima žena kojima se smisao života sveo na to da ,,ulove” nekog približno njihovim shvatanjima. ,,Ništa bez dubokog džepa moliću“.

Upravo nam ti ljudi vode fudbal, koji možda znaju napraviti razliku samo izmedju žena i to po boji kose. Ulaze u klubove, bivaju postavljeni na visoke funkcije, a ni školu fudbala nišu prošli. Nije škola fudbala potrebna samo igračima, već svima koji tu sebe vide. Treba naučiti kako raditi sa najmlađima da bi dosao do seniora. To iziskuje vreme, odricanje, posvećenost, strpljenje. Preko noći se niko nije ničemu naučio. Vremenom sticati iskustvo kako voditi klub, kako na najbolji način raditi u interesu celine gde će sve rezultirati poboljšanju kako pojedinca tako i sredine. Biraš, ili ćeš da uspeš ili te nema. Oduvek sam se grozila ljudi koji su na tzv "ničijoj zemlji", ili si crn ili si beo, ne prihvatam sivo. Ili radiš zato što to voliš i million posto daješ sebe, ili se skloni. Radi nešto drugo. Nedefinisane stvari, osobe, nažalost imaju bolju prolaznost.

Fudbalskih trenera po FSS-u u zemlji ima 4901 (sa diplomom). Šta znaci to sa diplomom? Ako se isto boduje nečije školovanje od četiri godine i seminar od dve nedelje ja se duboko izvinjavam. Samo u Beogradu brojka je od 978 trenera. Bojim se da nikad neću dobiti odgovor zašto kod nas svako može biti trener, svako može raditi sa decom, učiti ih pogrešno. Nema kriterijuma i baš iz tog razloga moja borba je veća, razočaranost, ogorčenost na vas koji sedite i gledate fudbalsku dubiozu. Nisam lično ugrožena ovom problematikom, dotakla sam se ove teme na osnovu iskustva meni bliskih osoba . Kada bi napravili anketu u bilo kom klubu garantujem da bi procenat nezadovoljnih samim sistemom bio veći od 90%. Treba prihvatati nove ideje, ne možete očekivati rezultate, a da radimo zadatke po istim rešenjima već 20 godina. Protiv tih licenci nemam ništa, samo u njihovom prezentovanju. U deficitu smo sa kvalitetima, znanjem, a najgore je što se sa tim nametnutim činjenicama mirimo bez pobune.

Meni je kompliment kada mi se obratite sa "FUDBALSKI DON KIHOTE"

Roditelji. Njih ne mogu da izostavim u ovakvom tekstu, gde imaju i više nego ključnu ulogu u odrastanju i razvoju svog deteta i kao čoveka i kao sportiste.

Dešava se da roditelji teže trpe kritiku, lošu igru, poraz nego svoje dete. Previše se užive u ulogu kako bi se to žargonski reklo. Poraz je važna lekcija i za decu i za roditelje i za trenere. Za nekoga manje, za nekoga više, nekome je to motiv za ponovni pokušaj, a neko odustaje, oseća nelagodnost pri samoj pomisli na poraz. Neku decu treba podstaći da traže pomoć kada im je neophodna. Brižni roditelji se uplaše da će im dete stati, izgubiti hrabrost, volju i da neće nastaviti. Upravo roditelj tu mora odigrati ključnu ulogu, savetovati da uloži više truda, pristupi tome na drugačiji način, a ne kinjiti, vređati, nipodaštavati. Spremni su na sve da se izbore za svoje dete. Naučite ga sam da se bori, da gradi sebe, neka jača. Nemojte davati novac samo da bi vaš sin igrao. Prigušeno ubijate talente, te drugove vašeg sina. To nije fer znate. Još u periodu adolescencija susreti sa nepravdom, tvoj trud, tvoju borbu, tvoje treniranje niko ne vidi, zanemaruje. Nekada su i propusti najveći motivatori samo je potrebno na vreme shvatiti.

Foto: pixgood.com

Promene u takmičenju su i više nego neophodne. Igrati pod sloganima fer pleja, bez takmičarskog značaja u tim uzrasnim kategorijama bi rezultirale značajnim poboljšanjima. Savetujem vam samo da odete da pogledate neku utakmicu mlađih selekcija recimo petlića, svašta možete videti. Roditelje koji sa tribina podstiču decu na primitivizam, nekulturu i aroganciju koja je u njihovom uzrastu nedopustiva. Uspeh dolazi u malim komadima. Ja nisam imala podršku jer moja mama nije ljubitelj fudbala, ali nisam odustala, naprotiv to mi je bila veća motivacija, inat. Ne kažem da sam uspela, čak mislim da sam tek na početku, ali nije mama iza mene, a kamoli njen novčanik.

Moram se uhvatiti još jedne fudbalske sorte iako sam i sama pripadnik iste. Sudije su mnogo puta tema priča uglavnom kao negativna pojava. Kada igrate bitnu utakmicu, a sudi vam neko ko nikada nije ni gledao fudbal, a kamoli igrao, neko ko možda nije bio u sportu, i kaže: ,,Daj da uzmem soma dinara treba mi za kafanu“, a tu je samo jer mu je tatica bivši sudija.. Ne možete da ne poludite, ne možete da ćutite i samo se smeškate. Deca sude bez iskustva, preskaču se rangovi. Neznanje kod POJEDINACA je evidentno.

Foto: Jelena Polić

Nismo dovoljno dobri. Nismo pošteni prema ovoj igri. I zato ne može da nam se vrati. Zbog toga ne možemo da očekujemo da bude bolje. Ovo postaje mučno, taj fudbal može doneti hleb onima koji hoće pošteno da rade. On donosi sreću onima čija je ljubav istinska, koja prevazilazi granice koje nam vi namećete. Vi koji ga ubijate iz dana u dan sve više. Fudbale nemoj se predati, zaštiti se, sačuvaj dostojanstvo, epitet najvažnije sporedne stvari na svetu. Ne daj se uništiti, ne dozvoli ljudima koji te gledaju kao običan zeleni papirić da te poraze. Treba te poštovati fudbale, jer si svima ti i doneo slavu. Nije sama došla, ta moć, to bogatstvo, ta poznanstva sa širokim narodnim masama, sve imaju zahvaljujući tebi. Zašto te odbaciti tako lako? Ne dozvoli biti iskorišćen, okreni stranicu, piši istoriju drugačije, skloni te mizerije, očisti se od prostakluka i prljavštine. Budi čist da te što vise ljudi ponovo zavoli. Dozvoli promene, prepusti se onima koji su se kada je trebalo prepustili tebi. Garantujem ti da će te poštovati, biće svega, od sreće, zadovoljoljnih radnika do punih tribina ponovo.

Možda se mnogi od vas budu pronašli u ovom tekstu, smatrajući da preterujem, ali ja mislim da sam i više nego blaga u pisanju istog. Istina će zaboleti one koji ovde vide svoje ime, a iz drugih razloga ne mogu ga napisati, čiji je rad površan, svi oni treneri koji ne znaju za preventive, svi oni isfrustrirani roditelji, sve one sudije koje sude samo da bi uzele pare. Žao mi je samo što neće odjek biti veliki, što ljudi koji su u fudbalu nikada neće biti spremni da se pobune, da ustanu protiv sistema, a treba nam to, svima. Kako mogu lekari, advokati, putari biti složni zašto ne možemo mi pokušati nešto da promenimo. Slabi su oni koji su zadovoljni ali nekada treba imati i smelosti za pobunu i još ponešto. Čast izuzetcima, iako ih je malo, treba poštovati sve one poštene i sudije i razumne roditelje i strpljive trenere. Krajnje je vreme da počnemo da čuvamo ono što imamo.

Novac je ipak društveni veniš koji pred sobom uspešno uklanja većinu mrlja, i nacionalne i moralne i duhovne. One vredne naravno, ističe paradoksalne stvari, njih gaji, ne briše, već uzdiže. Ne dozvolimo da nam propadnu ove zlatne generacije koje imamo pre nego što kroče pred vrata prvog tima, jer kada upadnu u taj vrtlog ludila neće se iščupati, rezultata neće biti. Sada nas fasciniraju angažovanjima na klupskom i reprezentativnom nivou u mlađim selekcija, a ona glavna u koju je uprto najviše svetla, gazi po nama. Žao mi je što sam ovoliko puta spomenula reč novac, ali bilo je neizbežno. Iako svedeno, vidno zastupljeno. Obrišimo novac zajedno, neka kroz koju godinu u fudbalu budu ljudi koji su spremni da preporode fudbal, da iskorene nepravdu I neznanje. Uložimo sebe, vratiće nam se načinom koji je mnogo uzvišeniji i lepši. Za početak treba imati volju. Volja implicira ideje, ideje podršku, podrška spremnost za krupnim korakom dalje. Uspećemo, nećemo biti deo ovog izopačenog sistema. Vrednosti su mnogo veće samo je pitanje da li želite da ih pridodate sebi ili će vam vodilja kroz život večno biti običan papir.

Tekst je preuzet sa bloga kafanskiselektor.com, uz odobrenje autora.