Vrhunski fudbal i invencija

emocije-inteligencija-idejeu igri-brazilski model

Autor: Đorđo RadonićBeograd, 09. oktobar, 2013. god.

SAVETOVANJA-PREDAVANJA-INDIViIDUALNI I GRUPNI TRENINZI-INVENTIVNA NADGRADNJA FUDBALERA-

NADAHNUTOST MAJSTORA FUDBALA -PREDSTAVNIKA NAJPOZNATIJIH FUDBALSKIH ŠKOLA

FUDBALSKE ŠKOLE U XX VEKU, PREPOZNATLJIVE PO ISPOLJAVANJIMA IZUZETNO SNAŽNIH EMOCIJA MAJSTORA FUDBALA

Čuvene četiri fudbalske škole: Engleska, Češka, Bečka i Mađarska, i njihov snažan uticaj, pre i posle Drugog svetskog rata

Najveći, najbolji i najskupoceniji fudbaleri sveta bili su oduvek, istovremeno, najinventivniji i zračili su najsnažnijim emocijama u igri. Po bujnim idejama, ali i po burnom temperamentu u igri, najpoznatiji su fudbalski majstori sa južnoameričkog kontinenta, što svi znamo. Ove karakterne osobine ništa manje ne krase i izuzetno nadahnute fudbalere iz Afrike, na primer. Međutim, bez obzira na izraženu ekspanziju u pogledu kontinuiranih izdizanja kvaliteta fudbalske igre nekih afričkih reprezentativnih selekcija (Nigerija, Gana, Obala slonovače...) i pored sve češćih angažovanja velikih fudbalskih trenera sa nekih drugih prostora na afričkom kontinentu-pre svega, ipak, iz nekih drugih razloga, oni ne uspevaju još uvek da se uspešnije suprotstave boljima od sebe: Argentincima, Nemcima, Italijanima, Francuzima, Brazilcima, Englezima... Izuzimajući, doduše, neke suprotne primere kojih je bilo, ali koji su, ipak, dosta retki.

Ukoliko se, samo na trenutak, osvrnemo na neka mnogo davna vremena, pre i, u prvim decenijama, posle Drugog svetskog rata, na pojave snažnih uticaja fudbalskih centara, tj. na četiri čuvene fudbalske škole, prvo što imamo u vidu je to da su fudbalski majstori, predstavnici ovih škola, bili izuzetno nadahnuti u svojoj igri. Bez ikakve sumnje, njihova demonstrirana majstorstva u igri nikako ne bi ostala upamćena u ovakvom svetlu, niti bi dosegla toliko visoki nivo da njihove veštine sa loptom nisu bile propratno prožimane uz silnu inspirisanost.

Četiri fudbalske škole koje su snažno obeležile period pre i posle Drugog svetskog rata:

— Engleska fudbalska škola;
— Češka fudbalska škola;
— Bečka fudbalska škola i
— Mađarska fudbalska škola.

Naziv stadiona Slavija u Pragu na mnogo toga nam ukazuje:Eden arena, kapaciteta 20.800 sedišta za gledaoce

Nadahnutost fudbalskih majstora, predstavnika pomenute sve četiri škole, usled različitih nekih nacionalnih i karakternih obeležja, manifestovana je na donekle različite ali, jednim delom, ipak i na neke slične načine, s tim da je zajedničko za sve njih bilo da su zračili ogromnom voljom, silnom energijom i neverovatnom inspiracijom. Setimo se velikih imena (poznatih bar iz priča ili starih filmova o svetskom fudbalu), na primer, Engleza Metjusa, Fineja, Bobija Čarltona... Čeha golmana Planičke, Nejedlija, Svobode... Austrijanaca Hanapija, Sindelara, Ocvirka, Hapela...

Dirigent igre austrijskog "vundertima" – u prvoj polovini XX veka: Matias Sindelar

Stenli Metjus, zasluženo mu pripala počasna titula ser, po uzornim osobinama, dostojanstvu, lepim manirima, i po izvanrednim zaslugama u engleskom fudbalu

Dok je igra Austrijanaca na bečkom „Prater“ stadionu odisala uzvišenom inspirisanošću, poput njihovih plesnih uživanja u ritmovima pompeznog Štrausovog valcera, budimpeštanski NEP stadion je „ključao“ i „grmeo“, tribine se „tresle“ od siline taktova gromkog čardaša, što je na protivnike Austrijanaca i Mađara delovalo prilično obeshrabrujuće, ostavljajući ih unapred, takoreći, bez nade.

Najveći austrijski fudbalski stadion Ernst Hapel u Beču, ujedno i istorijski spomenik, građen je 23 godine. Projektant je bio Nemac Švajcer i prvi naziv je bio Prater stadion. Zvanično je otvoren 1931. god. a imao je 60.000 sedišta, da bi pedesetih godina prošlog veka kapacitet mu bio povećan na 90.000. Godine 1980. stavljen je krov preko celog igrališta, a 1992. godine ovaj superluksuzni stadion menja naziv u Ernst Hapel, u slavu legendarnog fudbalera i trenera Austrije.

Impozantni stadion Old Traford u Londonu raspolaže sa 75.529 mesta za sedenje, a prosek prisutnosti je 75.321 gledalac po meču ili 99,75%!

Slavnim golmanima Zemanu i Grošiću, te legendarnim fudbalerima: Hanapiju, Prostu, Sindelaru, Božiku, Puškašu, Hidekutiju... bilo je svojstveno za njihovu igru kao da je u pitanju uživanje u plesu po taktovima koje sami diktiraju u njihovom nadaleko čuvenom, gracioznom bečkom valceru, odnosno, srceparajućem, gromkom mađarskom čardašu. I igrali su i Austrijanci i Mađari u nekim čudnim ritmovima, lepo, zanosno i za protivnike neuhvatljivo i efikasno — za pamćenje, iako je to bilo mnogo davno, pre pola veka i više...

Čuveni austrijski „Vundertim“ iz tridesetih godina prošlog veka, tvorac tima: Hugo Majsl

RASKOŠ MAĐARSKOG FUDBALA SREDINOM XX VEKA

Mađari dva puta finalisti svetskih fudbalskih prvenstava-niti jednom pobednici

Pedesetih godina prošlog veka, neki fudbalski stručnjaci su smatrali, a čak i danas neki tvrde, da je reprezentacija Mađarske u fudbalu iz toga vremena, pored Brazila, bila najbolja selekcija jedne zemlje koja se ikada pojavila od kada se igra fudbal na planeti! Dva puta finalisti svetskih fudbalskih prvenstava (1938. u Francuskoj i 1954. u Švajcarskoj) dovoljno govori o snazi Mađara iz tih davnih vremena, mada su u oba velika finala poklekli. Velika imena mađarskog fudbala kao što su bili: Puškaš, Kočiš, Božik, Cibor, Hidekuti, Tihi, Albert... bili su nerešiva enigma najboljim selekcijama sveta. Bili su nezadrživi.

Na Petom svetskom fudbalskom prvenstvu u Švajcarskoj 1954. godine, proglašen za najboljeg, ubojiti Puškaš i njegova „laka konjica“ ostvarili su, do danas nedostignuti, rekord, postigavši 27 golova!

Kako su to oni igrali?

Kažu, imali su neverovatan ritam, ali nije to bila igra koja je zasnovana samo na praktičnim i na, prevashodno, „logičnim sagledavanjima mogućih rešenja“ u raznim situacijama u igri, pa niti na natprosečno izvedenim brzinama u nekom kontinuitetu.

Mađari su već tada manifestovali teško predvidive i iznenadne promene ritma i tempa, kako s loptom, tako i kod raznostranih utrčavanja, prilikom otkrivanja...ali uvek na neke iznenadne načine, u nekim teško predvidivim pravcima i u najmanje očekivanim trenucima za protivnika!

Božik                Puškaš                 Hidekuti             Kočiš

Glavni nosioci igre "lake konjice", koji su uterivali strah u kosti svojim protivnicima polovinom prošlog veka

Gromki čardaš na NEP stadionu protivnicima "ledio krv u žilama"

Nadahnuti, kao u svojoj nacionalnoj igri čardaš, koju Mađari obožavaju, Božik i njegovi saigrači menjali su ritam fantastičnim eksplozivnim fintama, driblinzima, raznovrsnim kretnjama uopšte — s loptom i u igri bez lopte, što je bilo, za ono vreme — revolucionarno! Vršili su iznenadne promene pravca kretanja, izmene mesta, munjevita utrčavanja-za to davno vreme nepojmljivo, te su time dodatno protivnike dovodili do stanja zbunjenosti, često do pometnje i — panike. Izvodili su njihov, nadaleko čuveni, dupli pas, uz to — pogledom u jednu, a lopta bi bila munjevito odvedena ili dodana — na drugu stranu, bez prethodnog pogleda u pravcu dodavanja saigraču, ali niti u pravcu naknadnih hitrih utrčavanja u prazan prostor — na treću stranu! Protivnik, dekoncentrisan i u čudu — bio je, naprosto, po ko zna koji put, nanovo zatečen. Na takva iznenađenja nenaviknut — uvek je zaostajao i, uz sve to, bio je isuviše često u nekom čudnom raskoraku, bivajući zbunjen — do očaja. Hvatanjem s leđa, uz česta cepanja dresova Šarošiju, Puškašu, Božiku, Hidekutiju, Ciboru, Kočišu, Budaiu, Totu, Tihiju, Albertu...bili su to očajnički pokušaji protivnika da zaustave nezaustavljive — vešte, hitre i neverovatno nadahnute Mađare.

U tim trenucima budimpeštanski NEP stadion je „grmeo“ i „ključao“, time podgrevajući atmosferu do samog usijanja, što je još više inspirisalo i davalo krila njihovim ljubimcima, krajnje nepredvidivim i neverovatno nadahnutim Mađarima!

NEP stadion (Narodni stadion) u Budimpešti, najveći u Mađarskoj, lociran je u blizini poslovnog centra, u blizini Parka olimpijskih pobednika. Izgrađen je 1953. god., a od 2002. god. dobija naziv stadion Ferenc Puškaš, povodom 75. godišnjice rođenja najslavnijeg fudbalera Mađarske i jednog od najboljih fudbalera na svetu svih vremena.

Od prvobitnog kapaciteta od 100.000 gledalaca (rekordna poseta zabeležena je 1954. godine na utakmici Mađarska-Engleska-105.000 gladalaca, na kojoj su Mađari pobedili sa rekordnih 7:1), rekonstrukcijom NEP stadiona, kapacitet mu je smanjivan, varirajući naniže; prvo na 80.000, pa 69.000 gledalaca

Na tom istom NEP stadionu fudbaleri Mađarske su se zagrevali pred neku utakmicu uz njihov gromki „čardaš“ koji je prožimao njihova srca, izazivajući snažne emocije istom jačinom kolikom i „samba“ obuzima fudbalske čarobnjake iz Brazila! Za to vreme, dok su gledaoci, navijači Mađarske, sa punim srcem navijali za svoje miljenike, uz gromki čardaš na njihovom NEP stadionu — protivniku se „ledila krv u žilama“! Protivnik je unapred znao šta ga čeka: neshvatljiva spretnost, brze promene ritma i teško predvidivog pravca u igri Mađara, koji će ih, vrlo brzo, baciti na kolena...

Po mnogima, uz Brazilce, Mađari su najinventivniji tim koji se ikada pojavio na svetskoj fudbalskoj sceni

Činjenica da su Mađari na ovakav inventivan način, donekle poput Brazilaca, shvatali i pristupali fudbalu i igrali sa izuzetnom inspiracijom na, zaista, impresivan način i to još pre više od pola veka, izaziva potrebu da im se još više divimo — za sva vremena! Igra Mađara bila je za duboko poštovanje, za sećanje i za nezaborav. Mađari iz polovine prošlog veka to apsolutno — zaslužuju, zbog izuzetnih originalnosti u njihovoj čudesnoj igri za pamćenje, neprocenjivo zadužujući svojim ogromnim doprinosom svetski fudbal. Stoga, zaslužuju da ih se još jednom prisetimo-makar na kratko, da im odamo divljenje, kao i počast i zasluženo priznanje!

Pravda nije zadovoljena: dva puta finalisti na SP u fudbalu – niti jednom pobednici: Slavni tim Mađarske iz pedesetih godina XX veka

Nema nikave sumnje da je reprezentacija Mađarske iz tih davnih vremena dala značajan doprinos novim daljim tokovima, shvatanjima, stremljenjima novoj fizionomiji vrhunske igre — u pogledu vrednovanja najvećih vrednosti u njoj. Ovako veliki doprinos Mađara svi moramo da cenimo, s obzirom na to da je baš ovakav njihov uticaj na svetski fudbal bio dragocen, da je bio upečatljiv i snažan, da ga je oplemenio, te da je u njemu ostavio zaista dubok trag.

Ferenc Puškaš – unikatni majstor svetskog fudbala

Puczeld Ferenc, sa nadimkom Puškaš Ocsi ili kratko-Puškaš, rođen je 2. aprila, 1927. godine, a umro u Budimpešti 17. novembra, 2006. godine.

Jedan je od retkih koji su dali više golova za svoju reprezentaciju (85) od broja nastupa u njoj (84)! Bio je slavan već i u svom Honvedu, u Mađarskoj, da bi u 31. godini zaigrao u Realu iz Madrida, u kojem je, sa legendom Di Strefanom, predstavljao jedan od najčuvenijih tandema u istoriji fudbala. Neki Puškaša smatraju najboljim fudbalerom na svetu svih vremena!

U genima bio je predodređen da igra fudbal, pošto mu je otac bio trener juniora u fudbalskom klubu Kišpešt, gde i on počinje svoju karijeru.

U španskoj ligi gotovo redovno je davao više od 20 golova po sezoni.

Zbog veoma izraženog svog majstorskog specifikuma, a pre svega zbog izuzetne pokretljivosti, snage i eksplozivnosti u šesnaestercu, kao i zbog njegovog čuvenog snažnog šuta, koji je bio i veoma precizan, neka vernija kopija Puškaša se nije pojavila do današnjih dana. Bio je proglašen za najboljeg fudbalera na Petom SP u fudbalu u Švajcarskoj, 1954. godine.

FERENC PUŠKAŠ

PREGLED GOLGETERSKIH UČINAKA U NJEGOVOJ KARIJERI

TABELA BR. 1

Nesretne okolnosti u kojima su izgubljena dva velika finala na Trećem i na Petom svetskom fudbalskom prvenstvu, 1938. i 1954. godine, i neka nova stremljenja u vrhunskom fudbalu

O izgubljenim finalima reprezentacije Mađarske na svetskim fudbalskim prvenstvima ispredane su razne priče, naročito posle neočekivanog poraza u finalu od Nemačke 1954. godine na stadionu „Vankdorf“ u Bernu; o tome kako su ti porazi bili plod nekih nesretnih do nekih čudnih, po nekima čak misterioznih okolnosti, između ostalog...

Međutim, činjenica je da su Nemci već tada skrenuli pažnju, ne samo na sebe, već i na neka nova stremljenja u fudbalskoj igri, na koje se do tada obraćala manja pažnja. Reč je o tvrdnjama ondašnjih najvećih fudbalskih stručnjaka da se u budućnosti mora pridati znatno veća pažnja fizičkoj pripremljenosti igrača, što su, nažalost, upravo tako neprijatno iskusili favorizovani Mađari u pomenutom finalu — u finišu utakmice protiv fizički spremnijih Nemaca.

Prvo su to ustanovili Nemci na čelu sa velikim fudbalskim reformatorom Sepom Herbergerom, koji je ostavio snažan pečat na buduće smernice razvoja nemačkog, kao i svetskog fudbala.

Tako je uzvišena romantika mađarskog fudbala, koju je majstorski zametnuo i brižljivo godinama negovao mađarski trenerski mag Gustav Šebeš, konačno ustuknula pred talasom novih shvatanja, stremljenja i pred novom „filozofijom“ u vrhunskoj fudbalskoj igri. Novi trendovi razvoja fudbala ogledali su se u ispoljavanjima sve veće snage i istrajnosti u izgaranjima u igri do posledenjeg trenutka na nekoj utakmici, čiji predvodnik je bila Nemačka, a njihov strateg čuveni vođa Sep Herberger. Čak ni do današnjih dana Nemcima niko nije u ovome ravan!

Prvi su dali značaj snazi i istrajavanjima u igri do kraja, po čemu su ostali dominantni u svetu do današnjih dana: reprezentacija Nemačke, svetski prvak u fudbalu, Švajcarska, 1954. god.

Stručni članak br. 6 uradio:
Đorđo Radonić