Često se priča,ne bez razloga, da nam je sport pogotovo fudbal prepun kriminalaca raznih profila.Kako onih velikih,takozvanih privrednika i menadžera za sve i svašta, tako i onih sitnih uličnih,siledžija i secikesa.I ako zakon kaže da oni,bar oni osuđeni ,ne mogu ništa,baš ništa,raditi u sportu i radu sa mladima u praksi je mnogo drugačije.Oni su na ovom polju našli ono što najviše vole posle lako stečenih para,mogućnost da tu moć pokažu javno i legalno na dobro izreklamiran način baš kakav fudbal pruža..I ako većinom jedva pismeni ima ih po klubovima i savezima ali to opet nije ni malo iznenađujuće kad na čelu FSS imamo čoveka koji je osumnjičen pa aboliran upravo zbog finansijskih malverzacija u sportu.U toku postupka 2008 godine pušten je da se brani sa slobode,navodno zbog lošeg zdravlja da bi petnaestak godina kasnije čudesno prezdravio i bio izabran za predsednika FSS. Ovo je kratko podsećanje na tu priču koja baci blato na ugled srpskog fudbala i države Srbije,koje se ne da oprati.. Slučaj Dragana Džajića, jedne od najvećih legendi jugoslovenskog fudbala, obeležili su hapšenje pod optužbama za finansijske malverzacije i kontroverzna odluka o aboliciji. Hapšenje (5. februar 2008): Džajić je uhapšen zajedno sa saradnicima Vladimirom Cvetkovićem i Milošem Marinkovićem. Snimci njegovog izvođenja iz kuće s lisicama na rukama izazvali su ogroman šok u javnosti. Optužnica: Više javno tužilaštvo u Beogradu ga je teretilo za zloupotrebu službenog položaja i protivpravno prisvajanje novca od transfera fudbalera FK Crvena zvezda, pre svega od prodaje Gorana Drulića u špansku Saragosu. Pominjali su se i transferi Zorana Njeguša, Perice Ognjenovića i Ivana Dudića. Pritvor: U pritvoru je proveo četiri meseca, nakon čega je pušten da se brani sa slobode zbog lošeg zdravstvenog stanja. Abolicija (16. novembar 2012): Pre donošenja pravosnažne presude, tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić potpisao je odluku o aboliciji (pomilovanju od krivičnog gonjenja). Ovim činom sudski postupak je obustavljen. Posledice i epilog: Džajić je uvek negirao krivicu, nazivajući proces nameštenim i "brukom za one koji su ga organizovali". Iako je abolicijom proces okončan, on formalno nije pravosnažno oslobođen optužbi, zbog čega mu je uskraćeno pravo na naknadu štete od države za vreme provedeno u pritvoru. Nakon zatvaranja slučaja, Džajić se vratio u fudbalski svet, a od marta 2023. godine obavlja funkciju predsednika Fudbalskog saveza Srbije.

Država u državi je najpreciznija moguća definicija trenutnog stanja koje traje više decenija sa tek po nekom najavom da bi se stanje moglo popraviti.. U pravnoj teoriji se za taj fenomen koristi termin "Autonomija sporta", ali u praksi to zaista funkcioniše kao "država u državi". Evo nekoliko ključnih razloga zašto je ovakav zaključak manje više tačan: Svoj pravni sistem (Lex Sportiva): Fudbal ima sopstveno "zakonodavstvo" (pravilnike FIFA/UEFA), svoju "policiju" (inspektore i delegate) i svoje "sudstvo" (disciplinske komisije i CAS u Lozani). Zabrana mešanja države: FIFA striktno zabranjuje državnim organima da se mešaju u rad fudbalskih saveza. Ako se neki sud u Srbiji, Hrvatskoj ili bilo gde drugde umeša u fudbalska pravila, FIFA automatski suspenduje tu državu iz svih takmičenja. To je klasičan ucenjivački mehanizam koji čuva tu "autonomiju". Dobrovoljna predaja suvereniteta: Fudbaleri, treneri i klubovi, da bi učestvovali u tom svetu, moraju potpisati izjavu da neće ići pred redovne sudove, već da priznaju isključivo nadležnost sportskih sudova. Time oni faktički "izlaze" iz ustavno-pravnog poretka svoje države u onim delovima koji se tiču sporta. Ekonomski monopol: Budući da fudbal generiše milijarde, on može sebi da priušti da postavlja pravila koja su često u sivoj zoni opšteg prava (kao što je obaveza igranja za reprezentaciju ili specifični transferni sistemi koji liče na trgovinu ljudima, ali su legalizovani kao "sportski transferi"). Međutim, taj svet nije potpuno neosvojiva tvrđava. Istorijski slučajevi poput Bosmanovog pravila (1995) ili nedavne presude oko Superlige pokazuju da, kada fudbal udari direktno u zid zakona Evropske unije (npr. o slobodnom kretanju radnika ili slobodnoj konkurenciji), čak i "država fudbal" mora da ustukne. Ali u svakodnevnom funkcionisanju, za fudbalera, reč FIFA-e je starija od bilo kog zakona o radu, pa čak i od nekih ustavnih načela. To je svet za sebe sa sopstvenim pravilima ulaska i izlaska.