Slavija je simbol borbe i opstanka

Stadion SRC Slavija

Kakva je to snaga bila u snegom zavejanom februaru 1996. godine, posle troipogodišnje patnje i borbi za očuvanje vekovnih ognjišta na prvoj liniji fronta, sarajevski Srbi, njih oko 120.000, morali su sve da ostave i rasele se nakon potpisa Dejtonskog sporazuma. Nisu želeli da robuju tuđinu u vlastitim kućama, čak su i mrtve iskopavali i vozili sa sobom, ne dozvoljavajući dušmanima da se iživljavaju nad pravoslavnim grobovima onih koji su utkali živote u Republiku Srpsku.

Tako su sarajevski Srbi stradalnici, dostojanstveno u muci i patnji, zauvek napustili: Ilijaš, Vogošću, Rajlovac, Hadžiće, Ilidžu, Grbavicu, deo opština Olovo i Pale. U inatu, i s neviđenim patriotizmom došli su na brojne ledine na kojima su život počeli ispočetka. Jedna takva zvala se Srpsko Sarajevo, ukinuto zakonom visokog predstavnika u BiH, preimenovano u Istočno Sarajevo koje je danas jedan od nejlepših i najmodernijih gradova srpskog entiteta “Dejtonske zemlje”.

Žrtva je bila ogromna i danas se osećaju velike posledice.
U takvom ambijentu nikome nije bilo lako, ali samo oni najuporniji i najjači su fudbalom nastojali da pobede životna iskušenja i izazove, nastave večnu borbu za opstanak. Iznikao je fudbalski ponos Srpskog Sarajeva – Slavija, klub osnovan 1908. godine, zabranjen mu rad u komunizmu, a obnovljen početkom devedesetih godina prošlog veka.
Već dugo godina Slavija tavori i preživljava na aparatima, nekad velelepni i moderni stadion SRC “Slavija” sve je tužniji i jadniji, umesto da bude mesto okupljanja mladosti, života i ljubavi, a “sokolovi” su na ivici ambisa i ispadanja iz Prve lige Republike Srpske. I stvar je isuviše ozbiljna i opominje. Scenario da “sokolovi” ispadnu iz najvišeg ranga takmičenja pod okriljem FSRS bi ostavio dalekosežne posledice i pustoš, to ne može ni da se zamisli.
Danas je Slavija i svačija i ničija. Prepuštena sama sebi i nekolici entuzijasta, fudbalofila, onih koji shvataju suštinu života i najlepše igre na svetu. Umesto da bude opšti interes sve smo bliže gašenju sveće poput one u cvećarnici siromašne grupe “TNT” kultnog strip-serijala “Alan Ford”.

Vico Zeljković, predsednik FSRS i FS BiH je nedavno bio u poseti Istočnom Sarajevu i FK Slavija, shvatajući važnost trenutka ovog kolektiva, ponudivši određena rešenja kako da se prevaziđu nagomilani problemi životno važni. Bio je konkretan i sigurno će istrajati u datim obećanjima. Ali, uz datu pažnju FSRS, povratku Slavije na pozicije na kojima je nekada bila treba da se posvete i lokalna zajednica i republičke institucije. Uz oteto Brčko, Istočno Sarajevo je prvi i jedan od najvažnijih branika otadžbine.

Nekada su se svima u Istočnom Sarajevu tresle noge i strepeli su od “sokolova”, a danas uglavnom mnogi dolaze da se goste, naslađuju i ponižavaju klub koji traje više od jednog veka. Kolektivna tragedija biće još veća ukoliko na vreme ne shvatimo šta zapravo Republici Srpskoj znači Istočno Sarajevo, a našem fudbalu Slavija. Redom su padali: Sarajevo, Željezničar, Zrinjski, Široki Brijeg, Velež… a danas su ovi klubovi miljama i miljama ispred simbola jednog kraja i napaćenih Srba s početka ovog teksta. Krajnje je vreme da se redovi počnu zbijati.

Jer posledice mogu da budu goleme i štetne po fudbal srpskog entiteta, pogotovo ako Slavija napusti prvoligaški karavan Republike Srpske kao posledica toga da iz Premijer lige BiH ispadnu dva srpska kluba – Radnik i Krupa. Dok bude živela i funkcionisala Slavija biće i “sokolova” na ovim prostorima, u protivnom postaće “manijaci” i “horde zla”! A stadion SRC “Slavija” biće izgubljen kao onaj sa adresom na Marindvoru.
Slavija nije samo simbol stradanja sarajevskih Srba i novoizgrađenog Sarajeva u kojem su pronašli “sebe na svom”, već i Republike Srpske. Sve nas na to zavetuje i pozlaćena kruna Nemanjića na plavo-belom grbu.