Momčilo Vukotić, legenda Partizana i srpskog fudbala: Verujem u lepše dane
Posebnu draž obeležavanju Svetog Save, slave Fudbalskog kluba Sunce iz Rume, dalo je i prisustvo Momčila Vukotića, legende Partizana i srpskog fudbala, trenutno direktora Omladinske škole „crno-belih“. Bez obzira na prezauzetost tokom Slave, Moca je našao vremena za razgovor. Trenutno, najaktuelnije je akcija „Partizan - škola fudbala“, odn. organizovanje kampova širom nekadašnje Jugoslavije.
- Kampovi u suštini imaju promotivni karakter - kaže Vukotić - Promovišemo, kako naš klub tako i Školu fudbala Partizana. Pokušavamo da pronadjemo decu koja bi nam bila interesantna. Prvi kamp organizovan prošle godine u Beogradu pobudio je ogromno interesovanje, kako dece, tako i roditelja.
Neizbežno je „vraćanje filma“ na daleku 1962. godinu, kada je Aleksandar Vukotić predstavio svog sina tadašnjem treneru pionira Partizana Čedici Lazareviću svog sina, sa molbom da proveri njegovu talentovanost.
- Otac mi je bio veliki partizanovac i želeo je da se oprobam baš u njemu - nastavlja Moca - Dobro se sećam prvog treninga, odn. provere. Pioniri su završili trening i otac je zamolio trenera da me pogleda. Svega desetak minuta je bilo dovoljno da Čedica Lazarević kaže mom ocu da dodjem u utorak na trening. Mojoj radosti nije bilo kraja. Na žalost, trener je nedugo posle toga poginuo, a drugi učitelj mi je bio Nikola Marjanović, brat mnogo poznatijeg Može Marjanovića.
Malo po malo, došlo se do 1968 godine i debija u prvom timu.
- Bilo je poslednje kolo u sezoni 1967/68 i utakmica protiv Vardara u Beogradu - seća se Vukotić - Tada je 6-7 najtalentovanijih omladinaca prvi put nastupilo u seniorskom timu. Praktično, moja profesionalna karijera u Partizanu započela je tim danom. Iz finalne utakmice Kupa šampiona 1966. godine, u vreme kada sam ja debitovao u Partizanu je ostalo sedmorica igrača. Vladica Kovačević je bio moj idol još iz dečačkih dana i igratui s njima u timu bilo mi je ogromno zadovoljstvo. S druge strane, iskusniji prvotimci su nam svojim iskustvom i savetima pomogli u našim prvim profesionalnim danima. Naravno, nisam odmah bio standardni prvotimac, ali mi je prva godina provedena sa zvezdama kao što su Kovačević, Hasanagić, Ćurković, Rašović i drugi, bila u mnogo čemu presudna.
Nezaboravni su bili mečevi protiv Crvene zvezde.
- Svaki derbi mi je bio izazov, najviše zbog atmosfere koja je vladala mnogo pre utakmice, za vreme samog meča, pa i kasnije. San svih nas je bila da pred velikim brojem navijača pokažemo svoje kvalitete, a takvi meči su bili kao stvoreni za to. Sećam se jednog meča na Marakani, pred više od 100.000 gledalaca. Rivalitet izmedju nas u to vreme je bio „zdrav“ i teren je bio jedino mesto za rivalitet. Posle toga smo se družili, a sa mnogim igračima Crvene zvezde bio sam i ostao veliki prijatelj.
Poslednju prvenstvenu utakmicu za Partizan Vukotić je odigrao 1984. protiv Železničara u Beogradu.
- Procenio sam u tom trenutku da je vreme da završim karijeru i da tako ostanem u lepom sećanju ljubiteljima fudbala. Na žalost, tu utakmicu smo izgubili, a sa njom i titulu. Nešto kasnije, organizovana mi je ioproštajna utakmica u Partizanu, pred 35.000 navijača, protiv reprezentacije Jugoslavije.
Jedna od utakmica koju će Moca posebno pamtiti je ona protiv Italije u Torinu.
- Kod rezultata 3:0 za Italiju, ušao sam u igru dvadesetak minuta pre kraja. Ubrzo sam Dinu Zofu postigao gol, što mu je bio prvi primljeni gol u reprezentaciji posle 1010 minuta.
Kako bi uporedili fudbal iz vašeg vremena sa ovim aktuelnim.
- To je vrlo teško - priznaje Vukotić - Druga su to vremena bila. Bila je to velika Jugoslavija, izuzetno jaka liga. Igrači su odlazili u inostrantsvo sa 28 godina. Klubovi su bili jaki, a samim tim i reprezentacija. Bilo je daleko veće interesovanje publike. Godine 1978. imali smo prosečno 28.500 ulaznica prodatih po utakmici. Na žalost, finansije su sada najveći problem. Nadam se da će doći lepša vremena i da će srpski fudbal biti bar blizu nekadašnjim pozicijama: kako fudbal, tako i reprezentacija.
Momčilo Vukotić
