Boćanje: Velike ljubavi Milana Popića, žene pa boćanje

Nema reči kojima bi se opisala ljubav, odn.predanost boćanju Milana Popića (59). Fanatizam je "suviše blag izraz". Rodjen u Erveniku (opština Knin), gde je odrastao i proveo veći deo dosadašnjeg života.
- Po izbijanju ratnih sukoba mobilisan sam kao pripadnik Teritorijalne odbrane - započinje priču Milan – Ranjen sam 28. novembra 1991. godine kod Šibenika. Ostao sam bez obe noge i bez vida u desnom oku, sa traumatskim kataraktom u levom (40% vida). Posle lečenja na VMA vratio sam se u Ervenik, koji sam napustio 1995. godine.

Boćanjem se Milan Popić bavi od rane mladosti.
- Dolaskom u Srbiju, odn. Beograd, počeo sam gledati ljude kako igraju u kraju gde sam živeo. Iz invalidskih kolica počeo sam igrati 2001., a intezivnije od 2007. godine sa drugovima ratnim vojnim invalidima. Imamo i osnovan Boćarski klub Veteran. Za sada smo bez svog igrališta. Na terenu Novog Beograda, prošlogodišnjeg prvaka Srbije, dnevno odigram i do pet, šest partija, što je oko sedam sati aktivnog igranja. Za mene je boćanje, posle žena, druga ljubav, Na žalost, može se igrati samo kada je lepo vreme, pošto Beograd, a ni Srbija, još uvek nemaju dvoranu gde bi se moglo stalno igrati. Ako bi se stvorili neophodni uslovi  i materijalna sredstva, BK Veteran  bi se uspešno takmičio. Verujem da bi i Srbiju u svetu dostojno takmičili u boćanju iz invalidskih kolica.

I tako, uz boćanje, Milan Popić „živi svoj život“ i čeka dvoranu, ili bar balon halu, gde bi mogao igrati 365 dana godišnje.