Miloš Bugarski, Budućnost Zvečka - foto: Milan Ašković

Na pomen imena Miloša Bugarskog Bugija, svaki ljubitelj fudbala u Obrenovcu spreman je da mu ",skine kapu" za znanje i umeće na zelenom terenu. Fudbalski čarobnjak iz Krtinske na "privremenom radu" u Zvečkoj je već osam sezona i okosnica je Beogradskog zonaša. I u 36 godini pleni majstorijama, kako na zelenom terenu, tako i na parketu. Otkud tolika vezanost za Budućnost, popularni Bugi objašnjava:
- Nije me privlačila pomisao da igram u Zvečkoj, ali je upornost predsednika Vladimira Đorđevića odnela prevagu. Već smo četiri godine zonaši, što je bio prevashodni cilj rukovodstva kluba. Ono što me je zadržalo tako dugo u ovoj sredini su ljudi. Fascinira me   posvećenost klubu, svi žive za to, kao da im je sve na svetu. Zahvaljujući sportskom direktoru Berboviću i ostalima , organizacija rada  podignuta je maltene na profesionalni nivo.

Dolaskom trenera Enesa Malićija, stručni rad je podignut na viši nivo. Pored stručnosti Malićija krase i druge ljudske osobine. O tome Bugarski kaže: - Kao čovek je fenomenalan, kao stručnjak ubeđen sam da je prevazišao ovaj rang takmičenja. Vidi se da mu ova sredina odgovara,  gde  se zna ko šta radi, i gde može da sprovede u delo svoje zamisli, bez mešanja sa strane.    

U klubu su zadovoljni startom, mestom i bodovnom zalihom, mada  ona uvek može biti veća.  – Stručni štab je zacrtao plan da se kući dobijaju utakmice a na strani šta bude. Bio bih zadovoljan ako bi ponovili prošlogodišnji plasman – otkriva strategiju u tekućoj sezoni. Po rečima Bugija, poraz u Leštanima su mogli izbeći, pogotovu što su poveli i tek u završnici primili kiks gol i bili kažnjni sa ,,bele tačke’’. – Zbog kazni i povreda, jedva smo skrpili tim i to je imalo svoju cenu. Leštane su se predstavili kao kvalitetana domaćinska ekipa i nisu slučajno na sadašnjim pozicijama, kaže i žali što zbog obaveza nije nije bio u prilici da pomogne saigračima.

Zanimljivo je da naš sagovornik sa podjednakim uspehom igra  ,,takozvani’’ veliki i mali fudbal. Pored Budućnosti sa uspehom nastupa za futsal klub Palež, koji se takmiči u Trećoj beogradskoj ligi. Mali ili veliki fudbal? pitanje je za mog sagovornika. - To vam je kao nebo i zemlja. Kod ’velikog fudbala treba ti snaga i dosta trčana, a na asfaltu, ili parketu mozak i tehnika. Vojim i jedan i drugi, i to se uzajamno prepliće kroz moju karijeru. Baš su me zvali iz Paleža pred početak sezione. Rekao sam da zbog porodičnih i poslovnih obaveza neću biti u mogućnosti da igram u kontinuitetu, i da ću se odazvati po potrebi. To sam rekao i rukovdećim ljudima iz Zvečke. Igram praktično bez treninga, ili se pojavim jednom nedeljno kako bi uigrali pojedine linije. Tvrdi da mu je kondicija urođena, prirodna, sa tim se, veli,  rađaš.  Čudi ga da danas mladi igrači nemaju snage za 90 minuta.

Bugraskog bije glas da za njega u fudbalu nema tajni. Urođena  tehnika i osećaj za prostor su glavne odlike.

Leva noga mu je donela slavu, ali je više golova postigao desnom. Igru leđima, odnosno građenje lopte je doveo do savršenstva, i tu mu niko ne može ništa. Duel igra je posebna priča i tu se nameće hiljdu rešenja. I danas u četvrtoj deceniji, od Bugija se očekuje da napravi neki magični potez i oduševi navijače, koji u velikom broju dolaze zbog njegovih majstorija.  

Miloš Bugarski je fudbal zavoleo zbog Crvene zvezde i Dejana Savićevića. Počeo je kod čuvenog čika Arse, a ozbiljnije da se bavi fudbalom sa 13 godina u Radničkom. Prošao je sve mlađe selekcije i zaigrao rano za prvi tim. Dve sezone je proveo u omladincima OFK Beograda i u BSK-u iz Batajnice. Prvi put je branio boje svog sela Krtinske, preselio se u susedne Urovce i vratio u Radnički. U obrenovačkom srpskoligašu su kovali planove da popularni igrač bude vođa generacije oko koga će sve da se vrti. Ostalo je poznato i ljubav Bugija i Budućnosti evo traje osam sezona i svi su izgledi da će tako biti i u buduće.